Danas su tačno tri godine otkako nisi sa nama.
Tri godine otkako si mi uginula na rukama.
I sada, dok ti pišem, teško mi je. Suze stoje, a srce boli kao prvog dana.
Nedostaješ mi, pufno malena.
Bez obzira na svu bol koju osećam, zahvalna sam što si postojala u mom životu. U našim životima.
Jer da te nisam upoznala onog oktobra 2011, ne bih znala koliko može da se voli jedna pufna.
Volela si nas nenametljivo, sa toliko duše i zahvalnosti.
A mi… mi smo tebi trebali više da zahvalimo.
Pored tebe smo naučili još jednu, možda najvažniju, lekciju o ljubavi.
O onoj tihoj, vernoj, prisutnoj u svakom pogledu, svakom mahanju repom, svakom tvom snu uz naše noge.
I teško mi je da o tebi pišem u prošlom vremenu.
Svaka reč mi je tonu teška.
Eh, da sam to veče krenula desno, a ne levo… možda se ne bi desilo to mesto.
Možda bi dan bio drugačiji. Možda mi ne bi uginula na rukama dok sam te ljubila.
Ali nisi otišla sama.
Bila sam tu. I ljubila sam te. Do poslednjeg daha.
Doki moja, boliš me i danas.
🦋 SuziSju 🦋 