Ne možemo očekivati da nas neko voli onako kako smo mi to u glavi naslikali. Ljubav često ne dolazi u formi bajke, ne nosi uvek cveće, niti govori velike reči. Ljubav je tih glas, nežan dodir, prisustvo kad se ne traži.
Ljubav je poljubac u čelo ujutru, tiho „dobro jutro“ kroz dodir. Ljubav je namešten krevet, kupljene omiljene bombone bez reči. Ljubav je kad neko ponudi da čuva moje ljubimce dok sam na putu, jer zna da mi znači. Ljubav je ruka na polici – samo da se ne udarim kad se okrenem. Ljubav je kada me ne zove, ali svakodnevno stavlja srce na moju objavu, kao znak da je tu, iako ga ne vidim.
Ljubav je i kad ubija bube, jer zna koliko ih se bojim, iako mu to nije posao. Ljubav je kada me pokrije a misli da sam zaspala, kada veruje da ne primećujem, a meni srce zapamti. Ljubav je u tišini, u strpljenju, u sitnicama koje niko drugi ne bi ni primetio.
Ljubav nas pokrene. Ne menja nas silom, ne traži da budemo neko drugi. Samo nas nežno gurne ka boljem, ka mirnijem, ka sebi. Ljubav ne mora da bude glasna. Dovoljno je da bude tu.
🦋 SuziSju 🦋 