Postoje večeri kad telo umorno traži san, a misli plešu kao da je proleće tek stiglo. Ne zbog nemira – već zato što si srećna. Onako tiho, mirno, celim bićem.
Sreća ponekad ne dolazi kao vatromet. Ne viče, ne traži aplauz. Samo tiho legne pored tebe kad zaspiš, umotana u zahvalnost, i dočeka te ujutru pre prvog gutljaja kafe.
To je ona sreća koja ne zavisi ni od koga, koja raste u tvom dvorištu. Ne dokazuje se. Ne takmiči. Samo jeste. I ti znaš – stigla si tamo gde ti duša konačno diše.
🦋 SuziSju 🦋 