Oduvek sam bila tatina miljenica. Tatin sin. Tatina ćerka.
Naučio me je da sa svojih deset prstiju mogu sve. Da mi glava ne služi samo za šnalice u kosi, već za ideje, snove, borbu.
Nije mogao da mi priušti mnogo, ali mu to nikada nisam zamerila. Davao je sve što je imao i više. Sada to znam. Znala sam i tada.
Bio je onaj koji me čekao na terasi kad bih poslednjim autobusom išla kući.
Onaj koji je prvi pojeo moju loše ispečenu gibanicu.
Onaj koji mi je verovao. A ja ga nikada slagala nisam.
Kad god bih rekla da mogu – mogla sam. I uspehom sam to vraćala, u školi, u životu.
Bio je otac koji je sedeo sa mnom kod krojača, čekajući pantalone da bih mogla da idem na izlet kao đak prvak.
Bio je i ostao sve ono što jednog oca čini pravim.
Danas više nije sa nama. Dugo je bio prikovan za krevet i nije nas poznavao… ali njegove zelene oči bile su ogledalo mojih. I obrnuto.
I znam da je ponosan bio. Uvek.
Zato sam i grabila, želela da budem još bolja.
Ovih dana rešila sam da sebe iznenadim nečim važnim. Nečim što mi treba.
Znam da bi se nasmejao i rekao: “Bravo, ćero.”
Znam da bi bio ponosan.
Nedostaje mi.
🦋 SuziSju 🦋 