Ne znam da li je to bio san, mašta, ili samo misao koja se zadržala predugo na zatvorenim kapcima. Zvuk alarma me je presekao tačno u trenutku kad sam zakoračila u more. Nisam bila uplašena. Naprotiv, bilo je to ono mesto koje sam želela da posetim otkad znam za sebe, ali ga nikad nisam mogla naći budna.
I tako svake noći — drugi svet, druga pravila. Ponekad bi se probudila nasmejana, ponekad zbunjena, a nekada bih ostala u krevetu, zatvorenih očiju, pokušavajući da pronađem nastavak.
Jer ne sanja se uvek ono čega se plašimo.
Nekad sanjamo ono što nam nedostaje.
A nekad… sanjamo ono što bismo mogli postati.
Samo jednom sam ga sanjala.
Na malom brodu, usred nepoznatog mora, sedeo je moj otac — nasmejan, kakav je uvek bio. Bež majica, osmeh koji nikada ne bledi, i pet žena oko njega, nepoznate ali blage. Nije bilo tuge. Nije bilo pitanja, osim jednog:
‘Da li sam dobra, tata?’
Klimnuo je glavom, podigao palac i poslao poljubac.
Probudio me je mir, onaj tihi, što traje duže od sna.
I nije bilo sumnje.
Znam da sam dobra.
I to mi je ostalo u telu i kada sam otvorila oči.
Nisam zapisala san, nisam pričala, ali ga pamtim u bojama — bež majicu, plavetnilo mora, senke tih pet žena koje su bile tu samo da upotpune sliku.
Možda snovi ne dolaze da nam kažu budućnost. Možda samo dolaze kad nam je potrebno nešto što budnost ne ume da kaže naglas.
Tog dana nisam žurila. Nisam gasila alarm na prvi zvuk. Ostavila sam otvoren prozor, da vetar uđe dok pijem kapućino.
Nisam tražila smisao. Samo sam bila. Cela. Tiha. Svoja.
Jer neki snovi ne žele da ih tumačiš.
Neki samo žele da te zagrle i podsete:
Na ljubav.
Na mir.
Na tebe.
🦋 SuziSju 🦋 