Moj zet je sa 8 godina izbegao iz Bosne sa sestrom i majkom put Vojvodine. Nakon izvesnog vremena su odlučili njegovi rodjaci da idu put Amerike, Austrije a oni su otišli u Svedsku.
Moja prija sama sa dvoje dece.
Jezik nisu znali, u kampu bili ali su odlučili da uspeju jer drugi izbor nisu imali.
Škola, nova sredina, novo sve ali…
Nučili su jezik, naučili zakone, naučili da radom mogu da zarade.
Zet je radio i školovao se uporedo. Završio sve i na kraju otvorio svoju firmu. Kada mu se sve smučilo prodao je istu i otisao za Australiju da vidi może li tamo da pronadje svoje Sunce.
Nije.
Vratio se u Srbiju, rešen da ovde ostane i igrom slučaja upozna moju ćerku.
Ljubav na prvi pogled.
Beše 2017-ta.
Kupio je stan ovde od svojih para, zaradjene od mnogo rada i bez pomoći roditelja jer je naučio da može i mora sam.
Put ih je oboje odveo u Svedsku, opet, ali toga puta kao par.
Nakon mnogo godina, venčanja tajnog i sada već dvoje dece, mogu da każem da mogu sve.
Možete da krenete od NULE, možete kao mali deċak sa 8 godina da sanjate san u drugoj državi, možete da grabite i da zaradite jer je sve što ste imali ostalo TAMO NEGDE.
Možete sve ako imate snage.
Ukoliko čekate da vam mama i tata sve ovezbede onda ne možete ništa.
Upravo zbog svega sam ponosna na svoju decu.
Nisu razmażeni, znaju koliko mogu i znaju da sa svojih 10 prstiju mogu sve.
🦋 SuziSju 🦋 