I tako, lagano, dodjoh do potrebnog mira u duši. Nenadano.
Rekoh već milion puta da sam odustala od mnogo toga i pustila da me talas života vodi kako zna.
Prepustila sam kormilo i snalazila kako sam umela.
Postoje dani/datumi od kojih sve računamo drugačije. Ponekad nam donose smirenost, ponekad nas potresu i uzdrmaju.
24.05. je datum koji ću pamtiti dok sam živa. Tog dana sam postala još jednom svesna da ništa nije večno, da reprize nema, da grabim i hvatam svoj život kako najbolje umem.
Gubitkom Dore sam rešila da pobacam mnogo toga iz stana. Menjala sam izgled svega, bacala, bacala i bacala danima. Tražila sam mrvicu mira za sve nas, mrvicu mira za sebe. Nisam je našla tada ali nisam odustajala.
April u Beogradu je doneo mnogo toga.
Borila sam se, borila i dozvolila da ovaj moj štit on lagano uklanja.
Nekako računam da je upravo to sve došlo u pravo vreme.
Sreću koju osećam je teško opisati tako da ću je zadržati za nas.
Moj mir je dragocen i ne bih ga odbacila nikada. Ušuškana u toplini doma mog i zagrljaju voljenog bića, najzad imam onu poslednju puzlu koja mi je nedostajala.
Po prvi put ne mislim unapred, verujem u svaku reč koju izgovorim, koju izgovori, jer smo jedno drugom obećali iskrenost uz emocije.
Ne takmičimo se, ne glumimo, ne igramo igrice, ne sumnjamo jedno u drugo.
Ako bih mogla da biram, ovo sve bih sačuvala za kraj, za zauvek.
Moj mir, koji imam, je plaćen skupo i uvek je mnogo lepše kada u životu znate cenu zvezdanog puta po kome hodate.
Za jednog D. 🦋
🦋 SuziSju 🦋 