Postoje meseci u mom životu koje ne volim, postoje datumi koje bih da prespavam. Postoje ljudi koje sam precrtala i neka sam.
April ne volim zbog Eli jer smo je izgubili 08.04.
I nekako mi ona uvek pošalje znak da je sve ok i da idem dalje, da se opustim.
Dok ja prepoznam te “znakove pored puta” umem da budem veoma impulsivna. Umem da povredim sebe a i druge.
Sve do ovog aprila.
Beše 07.04. proleće 2023. kada dobih poziv da odem i preuzmem službeni dokument.
“Dobar dan, kod nas je nešto za vas ali morate doći lično.”
U redu.
Odem, sačekam i shvatim da dva zelena oka gledaju u moja dva zelena oka.
Pomislila sam da umišljam ali ne….
Umesto 15 min mi smo se zadržali sat vremena. Možda i dva.
Znate ono kada vas udari emocija za koju ste mislili da spava.
Poruke, pozivi i priča na koju nisam navikla.
Pre godinu dana od tada sam odustala od svega. Rešila da ostanem sama celog života. Smatrala sam da je tako negde zapisano.
Ali…. Uvek ima ono čuveno ali.
10.04. smo sedeli u mom omiljenog kafiću i pričali kao da se znamo sto godina.
Pričali i pričali satima.
Evo, već skoro 5 meseci on skida štit koji sam tako dobro stavila. Odvaja parče po parče svojim emocijama, svojim pogledom, svojom posvećenosti i poštovanjem. Odvaja i ljubavlju mojih ljubimaca koje obožavaju jednog muškog blizanca.
O njemu tako lepo ćutim i ne želim ime da mu napišem. Neka ostane samo za mene i moje najdraže.
I posle mnogoooo meseci mogu da napišem da sam zaista srećna, voljena i da volim.
April u Beogradu mi je vratio veru u ljubav.
Za mene, koja sam veoma teška po pitanju ljubavi, nadjoh svoju polovinu srca koje mi je nedostajalo.
Hvala ti Eli. April delimo i znam da dok trčkaraš sa Dorom kažeš sebi – Najzad.
🦋 SuziSju 🦋 