Jutro, 5:04, moje spavanje prekida lupanje srca i san koji me je potresao.
Ustala sam, proverila puls, popila lek i pogledala Dorinu sliku. Eh bre Doksi moja.
Sanjala sam te, znaš. Nije mi dobro ali evo Lune i Sneške oko mene.
San počinje odlaskom Luninim i mojim u potrazi za okicama koje će me setiti na Doru.
Odjednom smo u nekoj prostoriji gde je mnogo pasa u kavezima. Čekaju svoje ljude. Nadaju se.
Prilazim pudli boje kao ona. A onda mi kažu da ima ista takva desno u kavezu koju ne želi niko zbog godina.
Dora moja, moje okice….otkud ti ovde? Zašto je ona ovde?
Ja je želim….. Dajte mi je.
Luna, pronašli smo je.
Moje srce me probudilo jer je lupalo kao ludo.
Gledam oko sebe.
Snežana ne mjauče, ne traži hranu, Luna spava a ja tražim lek.
Sedela sam tako pola sata, držala Snešku koja je prela kao traktorče i čekala da se smirim.
Sanjala sam te Dora ali te puštam da odeš. Idi lepoto, trčakaraj, pusti mene i moje suze.
Idi i najzad nadji mir.
A ja?
Znaš da ću te voleti dokle god ovo moje srce bude kucalo.
Zauvek.
🦋 SuziSju 🦋 