Kreneš dva koraka napred, jedan te vrati nazad. I tako godinama, grabim te korake napred. Kada mi život lupi čvrgu i vrati nazad ja se naljutim. Na sebe. Da, da na sebe jer nisam brže išla. Pre par meseci sam vraćena mnogo koraka nazad i sada gazim i grabim. Snage ponekad nemam ali idem. I onda se setim loma skočnog zgloba i ponovnog učenja da hodam. Bejah i mladja, beše i više volje. Umorila sam se od silnih šibanja, od loših ljudi, od tuge koja me još drži.
Umorna.
Nasmejem se, zacakle mi se oči i ponadam se da novo jutro donosi tako dragi zrak Sunca. I bude ponekad.
Onda zagrlim svoju vernu drugaricu, moju Lunu i pravac šetnja. Ona živi u svom svetu i to je ono što mi pomaže. Dora je bila moje drugo ja i osećala je sve što me boli. Luna me nasmeje i kada mi nije do smeha. Moja blenta.
Skuvana kafa mi pomaže da razbistrim glavu. Gledam upravo da li se nešto ocrtava i ne vidim ništa. Nije ni važno.
Žurim da ispijem i lagano krenem u šetnju. Neće se koraci sami praviti, neće se osećaj umora tek tako skoloniti. Opet moram sve sama. A šta ću nego samo napred. I ovaj deo treba proći, pregurati i ustati sa osmehom.
Ne umeš ružo moja da cvetaš tamo gde ti nije mesto. Niti možeš ružo moja da procvetaš gde nisi negovana, mažena i pažena. Ne ume svako da te dodirne a da ga ne ubodeš. Ne ume ružo moja svaka ruka da te milije, svako oko da ti se raduje. Ne ume svaka duša da vidi koliko vrediš. 🌹 Ružo moja, kurvom su te zvali oni koji su hteli da te nema. I uspeli su ružo. Ne cvetaš više jer korena, ružo moja, nema.
🦋 SuziSju 🦋 