Godina 2017.
Kad vam dete dovoljno odraste i odluči da započne život sa nekim ostanete prvo zbunjeni. Znam da je sve to normalno i nisam neko ko želi da mu dete bude ceo život pored ali vas prodrma. Mene jeste. Njen izbor je bio mlad čovek koji je od prvog dana voleo sa mnom da priča…
Staložen, miran i svoj. Postavila sam mu razna pitanja, smejali se, jeli i posle izvesnog vremena sam mu rekla: Milo, sedi da ti nešto kažem.
Znam da se volite, znam da planirate zajednički život i ono što želim da znaš je da sam tako zamišljala čoveka za nju.
Zbunio se. ..
Kada je imala dve godine razmišljala sam šta ću kad bude vreme da ode? Da bude svoj čovek? I zamislila sam tebe. Visokog da je štiti, smirenog da je obuzda jer ume da bude jako tvrdoglava i dovoljno razumnog i velikog srca da je voli kako treba. Mislim da ti to imas ❤️
Pogledao me, sedeli smo u trpezariji, zbunjen i iznenadjen. Gromada od dečka je progutao knedlu, ustao i rekao: Dodji Sju da te zagrlim…. vidiš da se tresem. Uhhh…. ne brini, znam sve i znas i sama da te volim kao da si mi majka. Mogu sa tobom da pričam o svemu.
Odmakla sam se i rekla: Budeš li je povredio ti i ja opet pričamo. Znaš to? Znam Sju…. ne brini.
Dok slažem orman upravo nalazim neke ćerkine stvari i uzeh da napišem da ne zaboravim. Tako brzo prodju godine, čini mi se da sam je juče rodila a ona 30 god uskoro.
🦋 SuziSju 🦋 