Setih se danas oca, pantalona, krojača i autobusa.
Ali da krenem redom.
Godina 1976. rekla bih.
Prvi razred i neki mini izlet na koji smo išli mi prvačići.
Problem je što nisam imala dobre pantalone, tačnije ništa nije bilo dobro da tog dana obučem.
Majka je uvek gledala da brat i ja imamo sve iako je samo otac radio. Zbog toga smo otišle do neke žene u blizini da mi uzme mere i sašije pantalone za tu priliku.
Gledano sada malo mi je čudno ali takvo je vreme bilo.
Materijal neki blago karirani, braon boje jer sam imala i takvu bundicu.
Stanovali smo malo dalje od škole i znam da me je majka vodila i ispred škole obuvala druge čizme, čistije.
Tako smo se i vraćale.
Drago mi je što nisam izneverila ni nju a ni oca.
Ponosni su bili uvek na mene.
A ja na ono što su radili za nas.
Setim se i naftarice koja nas je grejala, uvek nasmejanog oca i ozbiljne majke.
Volela sam naš dom, tu sam uvek nalazila mir i spokoj.
Da se vratim na pantalone.
Došao je dan izleta ali pantalona nema. Vidno tužna krećem sa majkom do škole a otac odlazi do krojačice.
Taman pred ulazak u autobus stiže on srećan i zadihan.
Trčim sa majkom do škole, brzo se presvlačim, obuvam čiste čizme i bundicu.
Mojoj sreći kraja nema.
Zahvaljujući mojim roditeljima sve sam to dobro prenela na svoju ćerku. Gazila sam preko svega kada je ona u pitanju. Gazim i dalje ali poštujem njenu privatnost.
Nakon čuvenog izleta slikala sam se sa ocem. Ta slika mi je posebno draga. Pokazuje svu ljubav kojom sam bila okružena. Pokazuje moju omiljenu mušku škorpiju za koga sam uvek bila – tatin sin.
Znam da je tamo negde ponosan na mene i dalje.
🦋 SuziSju 🦋 