Udara lagano u lim iznad terase ova glupa kiša. Ne volim je.
Seti me na suze, seti me na tugu a to ne želim.
Odlutam tako u svoj svet mašte dok grlim Lunu i zažmurim. Odem daleko odavde. Odem u dane kada je i Dora bila ovde.
Poželim da je poljubim, dotaknem, osetim kako diśe.
Ubrzo shvatim da je uvek u mom srcu.
Pogledam slova imena moje Tam na ulazu u sobu koja je moja sada i ne pada mi na pamet da ih skinem. Neka ih zauvek tu.
Mačka lagano hrče i ne mari za dosadnu kišu a i zašto bi. Sve ima, opuštena je i mirna. Zna da je voljena.
Gledam slike svoje dece i nekako mi u trenu prošlo ovih pet godina kako nismo u istom gradu, u istoj državi.
Obećale smo da ćemo uvek biti tu jedna za drugu ali je 1600 km izmedju nas. I jesmo. Kako umemo i znamo.
A ja?
Umorna sam poprilično od mnogo toga a sreću kao i uvek pronalazim u sitnicama. Krupne stvari umeju da me potresu. Neka ih za nekog drugog.
Čujem tišinu doma mog. Čujem kako spavaju mačka Snežana i kako hrče omiljena pudla Luna. Zbog njih mi je sve lakše.
One me nasmeju, oraspolože i daju vetar u ledja.
Evo opet mi do mozga dolazi ova kiša koja dobuje u ritmu.
Uspavljuje i mene ali se ja ne dam.
E nećeš me vala uspavati.
Znaš li ti kišo da smo Tam i ja jednog ovakvog dana našli malo mače? Ne znaš naravno.
Pružile smo mu dom i ljubav.
I evo je velika mačka postade.
Tako da me ne možeš zaustaviti. Ne trudi se.
Samo me možeš naterati da zaigram na kiši i pokažem ti da u meni i dalje živi nemirni devojčurak, jedna crnokosa klinka koja je uporna i svoja.
Reče neko neukrotiva.
Možda i jesam ali ne krotim se na bilo koje oči, na bilo koje ruke, na bilo koji zagrljaj.
Tako da padaj koliko hoćeš a moja je duša mirna. Odmaram o svega. I čekam. O da…. Čekam.
🦋 SuziSju 🦋 