Nisam nikada bila ovakva. Suzu bih retko kada pustila pa i kada su mnogi mislili da je trebalo. Hrabra devojka, žena rekli bi. Realno to i jesam.
A onda se mnogo toga nakupio za sve ove godine koje imam i nije mi više teško da zaplačem.
Pogodi me reč pesme, cvet koji vidim dok šetam, moja deca koja su daleko, pas koji nema dom, mačke koje mi se raduju, Dorina slika i scena kako joj tražim otkucaje srca kojih nema. I dok sam živa pamtiću pogled oca koji umire i pogled moje Dore koji je nestao u mojim rukama.
I prestala sam da čuvam suze.
Pustila sam ih da padaju i padaju. Nisam prestala.
Svoj život delim na vreme pre i posle nje i ne mogu drugačije. Ne osećam drugačije.
Jutra su mi teška.
Ustajem a ne ide mi se na posao.
Oblačim se, šminkam se i nabacim osmeh. U tome sam nepogrešiva.
Svaki korak mi je težak.
Ali guram napred jer sam tako rodjena. Nisam se predala nikada.
I miris kafe mi nije isti bez njene njuške u krilu.
Niśta mi nije isto.
Onda me moja ćerka vrati u vreme kada sam mislila da sam srećna.
O Boze dragi, pa ja tu ženu ne prepoznajem. Koliko tuge u tim očima, u stavu, u svemu. To nisam ja. Kako sam sebi to dozvolila? Ne znam.
I dok pišem sada moja mladja pudla Luna hrče pored mene, mačka spava i ja se nasmejah od srca.
One su moje sve, ovo je moj dom, ovo sam ja. Jedna obična žena.
🦋 SuziSju 🦋 