Briga 🍭

Neko se rodi i sve mu prodje nekako lagano. Kada sam se ja rodila tog junskog dana (beše četvrtak) dobre vile su imale mnogo planova ali je imala planove i neka zla žena.

Drugo objašnjenje nemam.

Oduvek zvrk, oduvek neko ko nije imao mira ni kada spava. Vazda bolešljiva ali uporna.

Brinula sam o svemu.

O malom psu u selu, o mačićimq….o svim životinjama.

Ne mogu ja da ne brinem ali me to ne okupira. Nikada nije jer sam znala da od mene mnogo toga zavisi. Dzabe brige ako ne umete sa njom.

Nije ni ona za svakoga.

Moja majka ne ume sa brigama. Parališu je i tapka u mestu.

Totalno smo različite.

Ja kao da stavim šlem i gazim sve pred sobom.

Šta god da dodje, mora i da prodje.

Nema plakanja, padanja i odustajanja.

Posebno nema plakanja za momcima.

Redovno sam tešila drugarice i bila rame za plakanje.

Uvek su se pitale kako sam ja tako hladna i neemotivna.

A rekoh to vam se čini.

Ima u meni brdo emocija ali nisu za svakog. Do tog dela mene retko ko dodje. Zato vam se činim hladnom jer moj mozak ide prvi.

I neka ga.

To mu je posao.

Srce ide kada mu dozvolim.

Zato ja ne patim. Mogu da budem razočarana ali me i to brzo prodje. Prosto ne dajem sebe gde nisam poželjna.

Danas mi je neko simpatičan a onda proradi drugi blizanac koji kaže: Ne gubi se.

To je taj zlotvor koji je glas razuma.

Brinem o ćerki svojoj da li je dobro, razmišljam kako je mali zvrk. A onda shvatim da im je super i briga ode.

Njena sreća je moja sreća.

Nekako sam sa godinama sazrevala gazeći svaku brigu i sticala tako potrebna iskustva.

I uvek ali uvek verujem svom prvom instinktu. Nikada me nije prevario.

Brinem svaki dan i to se neće promeniti ali ih kontrolišem. Pazim da se ne sapletem o neku.

Pazim da me ne okupira pa da ne mogu da je rešim.

Realno, jedina moja briga je kako na najbolji način proživeti život. Kako ostaviti trag po kome će me pamtiti.

Trag imam u svom detetu.

Kako starim moje brige se smanjuju a osećaj bezbrižnosti povećava. Tako i treba.

Jedino gde moja briga nikada neće prestati su životinje.

One ne govore, ne mogu same da zarade, ne mogu same da se leče, ne mogu da imaju sve topli dom i svoje ljude.

Tada nastupam ja.

I nije briga za svakoga. I sa njom se mora dobro pozabaviti.

Otplakati i krenuti napred.

Zgaziti ponekad sebe ali ne odustati.

Nije majka slabića rodila.