Vreme i ja 💛

Čudno je to kako ne umemo sa vremenom dok smo klinci. A i zašto bi?

Uživamo u svakom danu i jedina briga nam je da li je Mira izašla napolje i da li je Jovan poneo klikere za mog brata.

I onda lagano ulazimo u period kada rastemo, kada nam stopala postaju veća, kada gazimo i grabimo da odrastemo.

Gledano sa ovih mojih 50 i kusur preko, pitam se gde sam žurila? Ali ne bih ja bila ja da nisam grabila. I sve me je zanimalo. Svaka knjiga, svaka salveta, svaka žurka sa drugovima, svaki novi kolač, sve.

Imala sam i simpatije. Ja 😁

Sećam se jednog Martina iz osnovne koji se svideo mnogim devojčicama. E to mi je bio cilj. Kako da me on primeti.

I uspela sam.

Ljubomore mnogo ali me nije zanimalo. Doduše nije me ni on zanimao nakon par dana jer je imao glup smeh. Kao lisica koja pišti. Rekoh mu da je divan ali ne.

Tek sada kada vraćam film primećujem da sam bila svoja i vala nisam se promenila.

I tako prodjoše godine i ja odoh malo dalje od osnovne škole.

Sama sam se gurala da predam dokumenta, sve sam ja to spremila. Moje obavestila da sam se upisala. Dovoljno.

Vreme provedeno u srednjoj školi me je malo promenilo. Počela sam sa shvatam kako teku dani i da moram da iskoristim svaki od njih.

Posebno jer smo u odeljenju imali drugaricu Marinu koja je nakon dve godine preminula zbog bolesti i pored velike borbe.

Onda sam odrasla naglo rekla bih.

Do juče sam joj šaputala da dobije tu prokletu dvojku a tog odvratnog dana smo gledali i plakali za njom.

Život.

I onda sam odlučila da ne čekam ništa. Da ne čekam da kaźem nekome da mi je stalo do njega. Da jasno iznesem svoj stav, da ne dozvolim da bilo ko ugnjetava slabije. Da jasno kažem kada me neko nervira. Vremenom sam sebe oblikovala u ženu koja je satkana od emocija, koja uvek stoji iza svojih reči, koja brine od životinjama, o ljudima.

Kako god, vreme ne čeka da porastete. Ne čeka da shvatite ko ste, šta ste, gde ste. Ono neumitno teče i na nama je da ga što bolje iskoristimo

Svako novo jutro nam daje šansu da budemo bolji nego juče. Da nadjemo taj tako potreban mir. Da živimo. Ako umemo. Ukoliko ne umemo vreme će nas pregaziti a mi ćemo se u nekom domu za stare lupati u čelo jer nismo verovali.

Zato živim i setim se često Marine.

Setim se nje u sali za fizičko kako sedi dok svi trčkaramo. Setim se i sebe kako trčim prema njoj i kažem da probamo zajedno nešto. Uspela je malo ali je to bilo sve.

Moja Marina draga, vreme nas je lagano gazilo, gazili smo i mi njega ali mi nije zgazilo empatiju za dobre ljude.

Za loše ljude imam uvek dozu neprijatnosti ali je sami traže.

Kada pogledam vreme je potrebno za sve.

Pa i za ovo što pišem.

A ja vreme uvek nadjem za ono što srcu prija.

Umem.