O njemu tako lepo ćutim. Sve što je iko trebao da zna o nama smo mi. Par dragih ljudi je dobilo deo nas. Dovoljno.
A nismo očekivali jedno drugo. Uplašena od mnogo loših godina iza sebe bežala sam od njegovih mladih godina. O koliko sam bila uplašena. Godine iza mene su mi donele iskustvo i par bora. Mnogo radosti i suza…..ma svega je tu bilo.
Odjednom se pojavio neko kome sam bila bitna ja. Onako ranjena, uplašena kao srna, nepoverljiva, pretužna, sama sebi teška. Njemu ne.
Uporna dupla muška škorpija. Moja. Zauvek.
Ali to sada znam.
Pustio me je da sama odlučim kada je vreme da se vidimo. Pustio me je da budem ja.
Imao je živaca da skida lagano sa mene oklope teške.
Gledao me je očima kao niko do tada. Voleo me je pogledom. O kako je samo to znao.
Ume i danas iako nismo zajedno.
Povremeno pusti poruku: Trčiš mi tako u mislima i volim to. Da li si dobro lepa ženo?
Jesam, dobro sam.
Pomislim i ja na tebe. Znam da znaš.
Tačno oseti kada mi nije dan. U tome je nepogrešiv.
Odmeren, vaspitan, kulturan, temperamentan.
Sve što sam sa njim imala je u posebnom delu srca. Retko kome dozvolim da pridje blizu. On je umeo.
Oči modro plave, čudno lepe i osmeh kada me uhvati za obraze i poljubi u čelo.
Neprocenjivo.
Zahvalna sam mom Andjelu čuvaru što ga je poslao u moj život. On je bio moj dar za sve loše godine. Za sve suze, optužbe i osećaj nemoći. Sve sam pored njega zaboravila. Sve loše smo zajedno zakopali.
Nismo zajedno ali smo čudno povezani. Prejako a opet nemoguće.
I dok budem disala pamtiću sve a pamtiće i on.
Ovo je priča koju želim da pamtim do poslednjeg daha.
Vredi.
🦋 SuziSju 🦋 