Na 600 km od nje dok vatra pucketa on zamišlja nju. Lagano mu prolazi kroz misli kao srna kroz polje. Shvatio je, nije glup, da je najzad u jednoj ženi pronašao nekog ko će zalepiti sve polomljene delove njegove duše. Nije joj se nadao.
Prosto se pojavila.
I neka je.
Pomislio je prvo da je ista kao druge, da će mu slomiti i ono malo snage ali mu je obećala da nema nameru to da radi.
Obećala je da će ga razmaziti, da će ga čuvati od samog sebe.
I on joj je poverovao.
Po prvi put nakon mnogo godina pojavila se žena koja je u njemu videla čoveka.
Svog čoveka.
Imam li snage za nju?
Dok vatra pucketa tražio je odgovor u svakom plamenčiću.
Imam nego šta.
Pregurao sam mnogo toga i mnoge tajne krijem.
Jednom ću joj sve reći.
Jednom ću je zagrliti pa neka pucaju kosti ali mora da zna da je moja.
Lomile su me na sitne komade. Jesu.
Davao sam sebe celog pogrešnima ili manje bitnim.
I onda je polako zamislio kako vozi ka Beogradu sav ustreptao. Drugačija je, mir uz nemir će mi doneti ali ja to volim.
I obećala je da će ćutati sa mnom a to mi je baš potrebno.
A ja ću je grliti kao da sutra ne postoji i gledati u njene zelene oči.
Kupiću joj spavaćicu malu da je čeka.
Hoću da bude moja baš u njoj.
I pustiću joj pesmu moju omiljenu i ona će me grliti i ako mi suza krene jer joj je stalo do mene.
Jednoj nepoznatoj ženi sam bitan kao da me zna godinama.
Jednoj ženi sam obećao da ću joj dati dušu.
Tako će i biti.
Dok vatra pucketa na 600 km od nje znam ko mi čuva srce.
Moje srce koje će ona pažljivo negovati.
🦋 SuziSju 🦋 