Nekada sam ih slala i jedva čekala da stignu. Kupovala raznih boja koverte, papire, palila ivice da bude što lepše. A onda se sve nakako promenilo. Telefoni su polako ulazili u svaki dom, bilo je čuvenih dvojnika ali šta sad 🙂 Kako bismo se inače upoznali sa komšijama. Doduše u to vreme smo ulazili jedni kod drugih jer niko vrata nije zaključavao. Pozjmljivali sve što nam treba, vozili na parne i neparne dane, imali tv program do 22 h i ajd u krevet. Ma svega je bilo.
Nego da se vratim na pismo.
Danas je to retkost a ja volim da iznenadim drage ljude na ovaj način.
Smatram da će tako deo mene ostati da postoji i kada me ne bude bilo.
Ovo pismo neće nikada biti poslato jer ga upućujem sebi.
Da me uvek seti na ovaj dan i misli koje lagano idu.
Sju draga, znam da nisi mnogo togla planirala da ćeš preživeti ali evo te, koračaš napred i slušaš ovo drugo ja koje te bodri.
Sa godinama sam se umorila verujte mi. Bacala bisere pred svinje nadajući se da će me razumeti. Dosta njih i jeste, dosta i nije.
I došlo je vreme da mnoge tačke stavim. Da mnogo toga ostavim tamo negde daleko. Bitne tačke.
Nebitne ili lagane su odavno stavljene. Meni je to bar lako.
Jedan muškarac mi je napisao: Ja to ne bih izdržao, svaka ti čast.
Čuvam tu poruku kada posumnjam u sebe na tren. Pročitam je i odmahnem rukom.
A nije majka kukavicu rodila.
Sju, iza tebe je mnogo toga dobrog a i lošeg. Mora to tako. Mora taj životni mix.
Ne pitam se više da li je bilo negde zapisano da sve ovo prodjem? Naravno da jeste jer moj blizanac mora sve na teži način da dobije. Neka.
Ljudi misle da mi je sve bilo servirano, da sam neko ko nema probleme. Greška ali neka misle.
Dore nema, potresla me mnogo ali su tu Luna i Sneža. Zajedno smo trojac koji čini da ulepšavamo život jedna drugoj.
Zažmuri Sju i maštaj. Odlutaj medju polja Toscane koje znaš sa slika i zamisli kako sediš na ogradi u smiraj dana i slušaš tišinu.
Odmori se. Zaslužila si.
🦋 SuziSju 🦋 