Postoje dani kada mi više nedostaje nego obično ali se trgnem brzo jer znam šta bi mi rekao: Suzo sine, nemoj suzu da si pustila.
I onda se nasmejem i kao da mu time odam poštovanje.
A zaslužio je da o njemu pišem danima ali bi time mnogo toga ostalo neispričano. Zato doziram.
Moji roditelji su se venčali 25. avgusta davne 1966. godine. I bili su baš lepi, ma najlepši.
Namučili su se u Beogradu, živeli kao podstanari a onda sam varljivog leta ‘68 ja rešila da ugledam svet. Majka nije radila tada, otac je bio vozač tramvaja.
Nije to sada tema….
Htela sam da prenesem ljubav kojom smo bili okruženi brat i ja. Ljubav koja je bila tako jaka jer je ista takva bila ljubav mojih roditelja. Majka oštroumna vodolija sa plavim očima a otac emotivna škorpija sa najlepšim zelenim očima.
Nije bilo podele poslova.
Otac je umeo i hteo da pomogne a njegove punjene paprike i pasulj su blli bolji nego kada je majka spremala. Nervirala se zbog toga.
Simpatično mi kada se setim.
Uvek nasmejan, nikada ljut….otac je bio moja vodilja. Upravo zbog toga sam grabila da budem što bolja u školi. I bila sam. Htela sam da zbog svega što mi pružaju budu ponosni na mene. I bili su.
Majka i on su umeli da odu bez nas i provedu ceo dan van doma.
Obično bih napravila pitu i ponosno ih čekala.
Tu ljubav i to poštovanje sam želela celog života kada ja budem rešila da osnujem porodicu.
Nije bilo baš tako ali život ide dalje.
Skoro čujem pesmu “Like my father” i otplačem.
To je to.
Red je da ostane ovde i seti na divno detinjstvo koje sam imala i na ljubav dvoje ljudi zbog kojih mogu ovo da pišem.
Hvala majka, hvala tata što ste od mene napravili valjanog čoveka.
Voli vas vaša Suza.
🦋 SuziSju 🦋 