Davnooo, baš davno kada sam imala tri operacije i kada mi je odstranjen deo koji je veoma vaźan u ljudskom telu, bila sam očajna.
Štitna žlezda. Pa da. Imala sam 29 godina.
Ono što mi je bilo neverovatno, čudno, zastrašujuće je saznanje da ću doživotno morati da uzimam tabletu koja će mi nadomestiti ono što je uklonjeno.
Prvo mi je bio šok a onda sam otplakala. Presabrala pa opet otplakala. Otišla ispred ogledala i samoj sebi rekla: Možeš ti to.
Ali nije bila samo tableta u pitanju već silne kontrole. Mogla sam.
I onda gde god da krenem prvo spakujem njih.
Bez toga ne smem da krenem.
Jednom sam zaboravila da popijem a krenula u grad. Tak strah vam ne mogu opisati. Kao da sam pošla bez jedne cipele.
Nije mi bilo lako da prihvatim sve to ali ko je mogao da me bolje bodri nego ja.
Potrudila sam se da mi to postane navika, da ne padam u očaj, da ne patetišem, da ne plačem.
Ostala sam živa a moglo je da bude i drugačije. E upravo zbog tog da je moglo da bude i drugačije ja gazim svaki dan.
Padala sam mnogo puta ali sam brzo i ustajala. Nema toga.
Naučila da se radujem sitnicama jer iako želim sve ne mogu biti alava. Nisam tako satkana.
Od sitnice lako napravim moj veliki svet, meni bitan.
I koliko god da nekome deluje da je mali pomak za mene je kao da pomeram planine. A verujete mi pomerala sam ih.
I žuljeve imala i ispucalu kožu ali sam išla napred.
Računam uvek da me tu, baš tu, iza ćoška čeka sve.
Zato i gazim svaki dan.
Kada mi bude postalo svejedno neće biti ni mene.
Bila sam i povredjena, bila…. Pa šta? Nema plakanja. Ne priznajem suze jer mi posle njih nije lakše.
Zato svako jutro počinjem sa osmehom, sa novom nadom, sa mojim ljubimcima i tom tabletom koja mi život znači.
U toj malenoj tableti je velika snaga. Za mene najveća.
🦋 SuziSju 🦋 