Obećala sam 🌼

Moj život je obojen uspomenama, bile one lepe ili ne tu su da me sete.

Ne možemo sve da zapamtimo i zato ja pišem. Trudim se da deliće uspomena ostanu negde zapisane i da mene nadžive.

Možda ih jednog dana ubacim u knjigu i napišem na kraju: Za moju Tam od majke fajtera.

Dovoljno.

Dok ovo pišem sećam se jednog jula, mene sa 17 godina, selo i obavezna žurka u Domu kulture.

Te večeri sam pogledala u nebo i poželela da što pre porastem i imam dovoljno godina da mogu sve. Da odputujem, da vidim, da se zaljubim, da se smejem, da živim.

I sećam se jedne Svetlane koja je starija od mene i njenih reči: Ne žuri, svet nije tako sjajan. Ali neću ti ubijati volju. Saznaćeš sama.

Saznala sam naravno.

Naučila mnogo toga.

Pogrešila u proceni više puta.

Smejala sam se, plakala, trčala po kiši, bežala od komšijskog psa, kampovala sa druśtvom. Volela.

Praštala.

Bila drska.

Podelila poslednji dinar.

Ispisala stranice života kako sam najbolje umela.

I bude mi žao kada shvatim da sam pomalo iznerverila tu 17-to godišnjakinju jer znam da je htela nešto drugo ali ne biramo mi uvek put. Desi se da nam život iscrta stazu po kojoj hodamo drugačije nego što smo hteli.

Onda se pitam da li je imalo smisla sve? Sva radost i muka da li su vredne borbe? Jesu.

Polako sam se umorila i povukla u svoju ljušturu da odsamujem mnogo toga.

A kada pogledam, nisam ja od života mnogo ni tražila.

Pustila sam da me vodi.

Verovala sam mu.

Računam da zna šta radi.