Ovo je priča o Crnom i o Cici. Ponekad se pitam da li zaslužujemo ljubav koju nam daju? Pojedini ne ali zbog nas koji ih volimo i brinemo o njima – da.
Bila je godinama grupa pasa koje je sudbina dovela tu gde su bitisali – na ulici.
Moje dve šmizle i njih petoro je bilo milina za videti.
Neko se žalio kako napadaju ali to nije tačno. Pre bih rekla da su osetili zlu krv sa druge strane.
Godine su se lagano nizale i ostarismo nekako zajedno.
Jednom su moje pse i mene odbranili od dva velika psa.
Do kraja života ću pamtiti tu scenu.
Menjalo se vreme, menjali su se ljudi i jedan po jedan pas je bio otrovan.
Ne morate da ih volite, uvek kažem, ali ih ne ubijajte. Ne morate da ih hranite – hranimo ih mi kojima je stalo do njih.
I tako, od svih njih je ostao samo Crni koji je tugovao mesecima.
Nisu pomagale ni kesice hrane, ni maženje, ni ljubav.
Izgledalo je kao da se predao.
Svaki dan su on i čika Sava išli u garažu i bili zajedno.
Nakon skoro godinu dana od mnogo novih pasa u prolazu ostala je jedna predivna ženkica.
I eto radosti.
Crni je pored nje povratio sjaj u očima. Počeo je da trčkara, da se igra, da živi.
A ona?
Ona je toliko divna da ne postoje reči kojima bih je dostojno opisala.
I tako, malo po malo postadoše drugari.
Moje šmizle su je obožavale. Luna voli da se poljubi sa njom, voli da potrče zajedno.
I mislim da je Cica ostala sa razlogom.
Da nam unese onu vedrinu mladog psa i želju da joj plastična flašica bude omiljena igračka.
I ona će podeliti sudbinu voljenog uličnog psa sve dok neko ne bude poželeo da je udomi.
A zaslužuje svoje ljude, svoju činiju, svoj kutak i ruke koje će je maziti svaki dan.
Za sve lutalice, koji nisu na ulici svojom voljom, pišem ovo da ne budu zaboravljeni.
Ovo je za vas dvoje Crni i Cica.
Voli vas Luna i Sju.
🦋 SuziSju 🦋 