Pogreše ljudi…

Pogreše ljudi pa pomisle da me poznaju. Pomisle da je moj osmeh za svakog. Nije.

Pogreše ljudi u proceni i daju sebi pravo da sude. Meni.

To ne dozvoljavam nikome.

Opuste se i zanesu pa daju predloge, rešenja ničim izazvani.

Pustim ih. Pratim ih.

Uvek se sapletu. Mora bar nešto da ih natera da pokažu pravi lice.

Uglavnom sam zaslužna za to, svojim komentarom, nakon svega.

Bilo je situacija kada me je sve to mnogo povredjivalo. Bilo je dana kada sam otplakala jer me neko ne razume. Ili me razume kako njemu/njoj odgovara.

A onda sam porasla.

Zacelila rane i krenula dalje.

Postala velika devojka koja nije dala na sebe.

Više nikome.

I znate šta? Nakon mnogo godina poverovala jednom čoveku da je iskren.

Porešila sam.

I to je jedno veliko otrežnjenje bilo. Zar opet?

Nisam dugo nikome dozvolila da mi pridje jer moje emocije nisu za svakog.

Ono što je izgledalo kao divna priča postala je noćna mora.

Mnogo pitanja je lebdelo u vazduhu ali nisam imala kome da ih postavim.

I to je ok.

Upisala u životno iskustvo i ovo.

Krenula opet dalje.

I sve vreme su moji ljubimci bili pored mene, moja Tam naravno.

Kad god bih pomislila da odustanem samo bih odmahnula rukom.

Zbog koga?

I evo me….. živim i smejem se opet.

Čekam da se nešto promeni, da se nešto desi, da nekome budem potrebna ovakva kakva jesam.

Pomalo teška ponekad ali uvek iskrena.

U to ime odoh da prošetam psa Lunu jer ko zna šta me iza ćoška čeka.

Garant Crni i Cica da im iznesem vodu. Malo li je?