Mnogo godina je iza mene, za ispred ne znam, kako bude.
Nisam dugo pisala sa razlogom.
Pojavila bi se neka ideja ali mozak nije želeo da nastavi.
Činilo mi se kao da sam se predala.
Hm…
Ne liči to na mene. I bol sam umela da preguram lagano ali ovog puta moja duša nije htela da me pusti tek tako da idem dalje.
Nisam ni sada daleko odmakla ali pišem. Evo, imam snage da misli povežem u rečenice. One smislene rekla bih.
Od vesele graje u domu trenutno nas tri bitišemo.
Namerno ne želim da promenim par stvari u stanu jer bih time obrisala sećanje na dane kada su nastali.
Luna je stavila njuškicu na mene i gleda me kao da mi kaže: Dobra si ti, idemo dalje.
I idemo.
Kada mi je otac preminuo majka je pobacala pola ormana, brisala je danima iako je dugo bio bolestan. Valjda se tako bol umanjuje. Rekla sam joj da ne prestaje dok ne uradi sve.
Nakon uginuća Dore sam isto uradila.
Nisam jela ali sam danima bacala, pakovala i smanjivala količinu stvari u ormanu.
A onda je došla moja Tam i moja Monami.
Nastavile smo da bacamo, da menjamo, da svoju bol i nedostajanje očistimo nepotrebnim stvarima. Kupile boju za krečenje i promenile izgled doma.
Unele neki novi duh u zidove.
Utkale deo naših duša.
Četiri godine nismo ovako bile srećno a tužno besne.
Ne mogu to drugačije da opišem.
Bilo nam je potrebno to sve.
Ljubav je uvek tu ali je bila opipljiva tih dana.
Ozdravile smo jedna pored druge a unuka je bila lek koji je dodatno smirio sve. Svaka ima svoj život ali nikada nećemo jedna drugoj okrenuti ledja. I to smo znale ali nam je Dora pomogla da se rešimo prošlosti. Da ne plačemo danima već da je pustimo da mirno trčkara sa našom prvom pudlom Eli i sa mojim ocem/dedom.
Gledam u nežno roze zavese koje je Tam donela i zahvalna sam na danima koje smo provele zajedno.
Kako bi rekla moja unuka: Baba Suzi….ja gLaadna.
Daj babi ruku i ajmo da pojedemo nešto. Biraj.
Ona je birala a ja uživala.
Izabrale smo život.
🦋 SuziSju 🦋 