Postoje dani kada se čovek povuče u svoju kućicu i vida rane sam. Ponekad to i nisu rane ali poželi da odćuti sve.
I pogrešan osmeh, pogrešnu stanicu, pogrešne ruke koje je držao/la, pogrešne usne koje je ljubio.
Nauči da živi sa tim.
Nekako sam uvek smatrala da muškarci to bolje podnose ali nije tako. Svako odćuti srazmerno količini duše koju je dao zbog nekog.
I onda odlučimo da se smirimo.
Obećamo sami sebi da nam ne treba niko.
Tada nas iznenada potapše po ramenu naš Andjeo čuvar i kaže: A pa ne može tako. Pogledaj oko sebe.
I pogledah.
Kad tamo Toscana.
Ma daj beži od mene, ne radi mi to. Znaš da mi je to životni san?
Znam.
A sa druge strane on.
Odmeren i pun poštovanja.
Uspeo je da me smiri svojim ponašanjem.
Oboje preplašeni od svega ali idemo napred.
Ne treba mi za trenutak jer mi nije dovoljan ali ćemo krenuti od trenutka. Ako ih bude mnogo onda će sve ovo imati smisla jednog dana.
Ima već sada, o itekako.
Pod suncem Toscane bih popila vino, uzela dobar sir i gledala u daljinu. Odćutala taj trenutak i poželela da traje. Mislim da zaslužujemo oboje.
🦋 SuziSju 🦋 