Mnogo toga donese život, mnogo toga i odnese.
Uglavnom pišem šta mi prodje kroz pamet. Ponekad me pokrene slika, nekada je to cvet, drvo, reč.
Pisala sam o selu često ali je red da moja tetka Evica bude pomenuta.
U blizini kuće se nalazi mala crkva koja je sazidana na osnovu sna jedne slepe žene. Naime, davnooo je jedna starica sanjala da se tu ispod vodenice na nekih 200 m nalazi zakopana tkanina sa krstom Svete Petke, pramenom kose, delom polomljenog ćupa keramičkog.
Naravno, kažu, da joj niko nije verovao i krenuli su nakon par dana sa motikama i kosom da krče put. Poveli su i nju.
Kopali su satima, uzeli i ašov, krčili i odjednom tup udar u nešto.
Izvadili su tkaninu sa onim što je sanjala.
Sveta Petka je u snu rekla da svakog 08.08. jedan od domaćina sela obeleži taj dan i da podigne selo malu crkvu. Tako i bi.
Godinama je neko od domaćina predavao slavu drugome.
Održavali su malu crkvu kako su umeli.
Jednom sam sa majkom otišla i ugledala na mestu za ikonu rukom izvezen peškir na kome su pored cvetova bila ispisala slova imena njene sestre Evice.
Htela sam da mi ispriča priču o njoj.
Deda i baba su izrodili četiri ćerke. Mirjana, Evica, Verica, Ljiljana.
Moja majka je Verica.
Sećam se kroz maglu svega reče ali znam da su mnogo plakali zbog nje.
Umrla je sa šest godina od šarlaha.
Vodili su je i za Beograd ali je nisu spasili. Zbog toga su deda i baba donirali crkvi mnogo toga. Jednom sam pitala babu ali je zaplakala. Nisam je više nikada pitala. Prosto sam je previše volela da bih je povredila.
Godinama sam razmišljala kako bi izgledala. Gde bi živela sada. Koliko bi dece imala. Znatiželja i tuga neka. Ne postoji veća tuga nego kada roditelj sahrani dete.
Pre par godina je mala crkva obnovljena a izvezen peškir moje babe je i dalje tamo. Čuva od zaborava moju babu, moju tetku Evicu, mnogo toga što je crkvi poklonjeno je godinama propadalo ali su dobri ljudi i to sredili.
Moj brat povremeno ode a ja nisam bila dugi niz godina. Krene srce da mi lupa kada prilazim vodenici, rečici, malom mostu i kada ugledam kuću na vrhu. Onda lagano do crkve.
I znate šta?
Mnogo toga ne bih ni doživela, videla, da nisam imala ovakve ljude pored sebe. Od ljubavi i pažnje satkani i samo su prenosili dalje. Budem ponekad i ljuta jer sam bez obzira na jačinu jedan prokleti emotivac. A vala neka sam.
Nadam se tetka Evice da si ponosna na sve nas. Mislim da smo valjani ljudi. Ostali smo da te pomenemo i živimo naše živote kako najbolje umemo. Oprosti nam ako i pogrešimo.
Volim te iako se ne poznajemo.
🦋 SuziSju 🦋 