Mnogo toga govori o čoveku na osnovu onog što ponese iz detinjstva medju ljude.
Ko kaže drugačije – laže.
Mogla bih danima da pišem o svemu ali nikako ne mogu da izostavim oca. Neću ni ovog puta.
Razlika izmedju mene i brata je 20 meseci. Obožavala sam dan kada se rodio i svako veče sam mu prala stopala sa majkom. Ja mislim da sam prala ali sam uglavnom smetala. I pevala sam mu redovno.
Kako smo odrastali bili smo i dosadni kao i svako dete. Posebno ja jer me je uvek sve zanimalo. Brat je bio mirniji. Kao mali je bio lep kao luče jedno. Kada gledam njegove slike pomislim čiji je onako plave kose.
U dvorištu kuće gde smo živeli kao podstanari imali smo baštu, ljuljašku i poljski wc. Korito za kupanje i malu metalnu mini česmu.
Naftaricu u ćošku.
Otac je sam radio a majka je kuvala i jedva čekala da on dodje.
Sećam se njegovog osmeha i moje stajanje iza kapije i radost kada ga ugledam. Nikada ga nisam videla ljutog, umornog iako je to sigurno bio. Oprao bi ruke, ručao na brzinu i poveo mene i brata daleko od kuće. Imali smo u blizini šumu i deo za šetnju. Nikada nije rekao da ne moźe. Skakutala sam pored njega i pevušila. U ruci je držao tranzistor iz koga je uvek neka muzika išla u pozadini.
Sećam se slike, koju ću pokušati da nadjem, gde otac čuči a brat i ja njemu na nogama sedimo. I dalje pamtim taj osećaj miline, tu radost, tu ljubav, taj osećaj spokoja.
I kako sam mogla da budem drugačija? Nikako.
Tog dana i svih drugih sam videla i naučila kako se ponaša otac, kako se ponaša dobar suprug.
Kako se ponaša neko ko voli porodicu i decu koju je dobio.
I kada bih mogla na trenutak da vratim vreme opet bih želela da stojim iza kapije i čekam da se pojavi.
Da mu se nasmejem kao i on meni.
Opet bih da upalim taj tranzistor i bezbrižno trčkaram kroz šumu.
Mnogo toga bih opet i zato se rado sećam svega proživljenog jer imalo se rašta roditi.
🦋 SuziSju 🦋 