Kada ostariš neće ti biti važno da li je sve sredjeno, obrisano. Neće ti biti važno da li je dan ili noć jer se ništa ne menja.
Kada ostariš možda će te za ruku držati neko kome si jednog dana rekao DA. Možda će te za ruku držati neko kome si pelene menjao.
Možda ćeš starost dočekati sam jer si se plašio “vezivanja” i obaveza. Rado bi da vratiš vreme ali je kasno.
Kada ostariš Sunce drugačije sija. I nije te briga da li imaš kofice za plažu, da li imaš vremena za još jedno letovanje.
Ako imaš sreće sedećeš sa njom na nekoj verandi u dvorištu vaše kuće i gledati u slike dece i unučića. Ponekad se setiti svega i uzdahnuti.
Kada ostariš bitno je da iza sebe ostaviš uspomene. Prezime i ime po kome će te pominjati.
Jer kada ostariš setićeš se ludorija iz mladosti i zato ih pravi dok imaš snage za to. Dok možeš da trčiš, da skačeš, da sedneš u auto i odeš eto tek tako. Kupi i nešto što ti ne treba, zaljubi se i voli, pati ako treba ali živi. Uzmi psa ili mačku.
Kada ostariš slikama ćeš se vratiti u te dane.
Jer kada ostariš ne prestaješ da živiš već se svesno povlačiš i radiš ono što ti telo dozvoli. A ono tada ne može mnogo.
Zato ustani sada i kreni. Ma bilo gde. Jer kada ostariš bitno je da se sa osmehom svega setiš.
Ako se i ne budeš sećao nije ni važno. Živeo si i to se broji.
🦋 SuziSju 🦋 