Nisam o njoj namerno pisala. Nekako sam je čuvala za dan kada to budem mogla.
Mislim da je red.
Ona i deda Miloš su roditelji mog oca. Izrodili su petoro dece, tri ćerke i dva sina.
Pričalo se u selu da je brat mog oca, Dobrivoje, bio veoma plašljiv. Prosto se tako rodio.
Moj otac je najmladje, peto dete. Rodjen je u njivi u blizini kuće. Umeo je više puta da se našali i kaže da je bio najlepša beba u porodilištu.
Oni su bili prosečna familija po imetku. Imali su za njih i trudili su se da zarade. Koliko su uspeli.
Drugi svetski rat je odneo dosta mladih života iz sela. Medju njima i mog strica Dobrivoja.
Plašljiv a rešen da bude junak odlazi u rat.
Nakon izvesnog vremena dobijaju poruku da je ranjen negde kod Banja Luke. Pokojni deda odlazi po njega, dovodi ga takvog kući u nadi da mu ima pomoći. Prodali su sve što su imali da ga izleče ali je sve bilo uzalud. Preminuo je sa 18 godina.
Mnogo godina kasnije, kada sam bila svesna svega, na seoskom groblju pronalazim spomenik dedin i njegov. Gledam sliku i ostajem nema. Kao da sam gledala u rodjenog brata. Moj otac je bio oniži čovek ali je brat visok i ima nos specifičan. Isti pokojni stric.
Neverovatno kako su se geni promešali ili je sudbina htela da on živi kroz mog brata.
Drugo objašnjenje nemam.
Da se vratim unazad.
Nakon njegove smrti od tuge i nemoći ubrzo umire i deda.
Baba Milika ostaje sa tri ćerke i sinom.
Radila je na nadnicu, trudila se da imaju. Veoma teško su živeli. Moj otac se sećao kučinjavih haljina koje mu je oblačila.
Proje koju su jeli svaki dan. Zato je retko kada hteo kasnije i da je proba.
Godine su prolazile. Sestre su se udale po okolnim selima, jedna je otišla u veliki grad. Otac je završio srednju rudarsku školu. Sestra koja je otišla za Beograd mu je bila od velike pomoći kada se on uputio ka velikom gradu. Radio je kao kondukter a onda do penzije kao vozač tramvaja.
Baba je ostala sama.
Umela je da skida uroke i postala je poznata i u okolnim selima. Nije nikada uzela novac ali su ljudi ostavljali šta su hteli.
Godine su prolazile i nije više bila sposobna da brine o sebi.
Došla je kod tetke a nakon par godina je prešla kod nas. Nenametljiva žena, mirna i tiha. Provodila je dane na stolici pored prozora kada nije išla u šetnju. Sedela i pričala sa ljudima, bacala hleb pticama, jela uglavnom mleko i hleb. Sve ostalo ako je htela. Vodu smo joj otac, majka ili brat i ja donosili u staklenoj flaši. Volela je mali bokal pored flaše, čašu i parče hleba.
Nije nikada poželela da se gura medju ljude nakon svega. Vrata sobe su uvek bila otvorena ali je ona sedeći na toj stolici gledala u brdo Straževica.
Vremenom je postala dementna. Imala dve operacije lica.
Pazili smo je koliko smo umeli i znali.
Kada je doživela moždani udar imala je 86 godina. Hitna pomoć je stavila u kolica a ja sam otrčala do nje da je uhvatim za ruku. Lice joj je bilo iskrivljeno ali se nekako nasmejala.
Znala sam da je tada poslednji put vidim.
Preminula je nakon 15 dana borbe.
Gledano sada ceo njen život je bio borba. Ali se nije predavala. Mislim da imam deo tog njenog ludila i hrabrosti.
Na dan sahrane opet gledam sliku pokojnog strica, kopajući za nju izvadili su trubu koju je voleo. I tu na tom mestu, tog dana sam se raspala jednim delom.
Uhvatila sam brata za ruku i rekla da me ne pušta. I nije me puštao.
Od nje sam nasledila mnogo toga, od drugog dede da budem oštra, od oca da budem emotivno drska. Od druge babe da volim da ugodim dragim ljudima. Od majke da brinem ali sam to dozirala.
Od same sebe sam naučila da sve to sklopim u celinu i da budem ovo što jesam.
Naslednica dobrih ljudi, čestitih i odmerenih.
Baba Milika ovo je za tebe.
Počivaj u miru pored svoje petoro dece, pored muža. Verujem da ste najzad srećni kako treba.
Voli vas vaša unuka, ćerka, bratanica, ona mala crnokosa neumorna Suzi.
🦋 SuziSju 🦋 