Priča o zlatnoj ogrlici 🌼

Nisam nikada bila zaljubljenik u zlatni nakit. Ni u srebrni.

Kao mala sam znala da nismo imali parice za takve stvari ali mi uopšte nisu nedostajale. Imala sam ono što se parama ne kupuje – srećno detinjstvo.

I verujte mi da je tako.

Leta sam provodila u selu kod dede i babe kome se uvek rado vraćam mislima.

Pravila sam od drške maslačka narukvice sa sestrom i to je bilo to. Jedina stvar koju sam volela je mali ručni sat. Dosta.

Naša porodica nije imala te običaje deljenja nakita i prvo zlato je od mog dede u familiji dobila moja ćerka.

Moj deda Lala, duša od čoveka, je poželeo da baš moja Tam ima zlatni lanac i privezak u obliku sidra.

Otplakala sam taj poklon.

Znala sam šta stoji iza toga.

Želeo je da bar neko od sve njegove dece i unučića, kojima nije dao ništa od nakita, ima uspomenu na njega.

I ima.

Tamara se ne odvaja od tog lanca i priveska. Samo je dodala neke uz taj glavni. Zna ona koliko je nju pradeda voleo.

Kako mu je rekla: Focica Tanović i Bogada. (Devojčica Stevanović iz Beograda) on je sa druge strane žice zaplakao. Majka je bila pored njega i to su otplakali u duetu.

Da se vratim na početak priče o zlatnoj ogrlici.

Od roditelja sam dobila zlatne mindjuše kao malena devojčica. I to sam znala da su jedva kupili. Nosila sam ih sa ponosom. Vremenom sam odrastala i jednog dana skinula, stavila u kutiju da me sete na detinjstvo.

Godine su prolazile i nikada mi nije palo na pamet da sem mindjuša bilo šta imam kao uspomenu. Nije me zanimalo.

A onda mi je život lupio par šamara, slomio, bacio na kolena i ustajala sam lagano.

Na vratu ožiljak od tri operacije sam skoro godinu dana pokrivala malenom maramom.

Kupila tri i menjala.

Valjalo je uklopiti iste uz garderobu.

Jednog dana majka uz kaficu kaže: Tata i ja hoćemo da ti kupimo zlatnu ogrlicu da ne stavljaš marame a i da bude uspomena od nas.

Suze su mi krenule.

A majka, ne treba.

Ne smata meni ovako.

Nama smeta.

Izaberi i ne brini.

Otplakala i nakon nedelju dana izabrala lepu ogrlicu.

Zbog njih jer im je značilo i zbog mene jer znam razlog.

Godine su prolazile i mnogo toga se izdešavalo.

Čudne neke karte sudbina promešala i ja sam igrala sa njima najbolje što sam mogla.

2015-te odlazim na operaciju lica. Zlato koje smo ćerka i ja imale, prodato je da bismo platile bitne stvari tokom par godina. Tako je moralo biti. Ali nismo nikada nikome bile dužne. Krećem za dva dana u bolnicu i otvaram kutiju gde nam je stajao nakit.

Uzimam tu ogrlicu i gledam.

Znam da će mi otići deo duše ali znam da ne mogu da ostavim račune i Tam bez novca kada odem.

Sedam u auto, razmišljam…. Ne krećem. Ćutim. Čujem misli svoje.

Odlazim i prodajem najdražu zlatnu oglicu.

Završavam sve što treba.

Uzimam koverat i pišem Tamara.

Stavljam novac i ćutim.

Ostavljam joj da ima za sve što nam treba. Nije znala o tome dugi niz godina.

Ne bih da ovo ode u patetiku jer nije to moj film i nisam to ja.

Uradila šta sam morala i ne žalim.

Danas imam dva prstena koja nisam stavila preko 15 godina.

I to je sve.

Ali imam nešto mnogo bitnije. Imam nju kao podršku za sve, imam divnu unuku koja me nasmeje svaki dan.

Ponekad se Tam seti i kaže da joj je žao ali joj uvek odgovorim: Ćero, glava je na ramenu, biće. Ako i ne bude a koga briga.

Moj emotivac bi i to otplakao ali joj ne dam.

A ja?

Nosim sa ponosom svaki svoj ožiljak, svaku boru, svaku striju. Moje su i dokaz da sam živela.

Ovo je priča o zlatnoj ogrlici koja je pomogla meni/nama na više načina.

O ljubavi mojih roditelja.

O meni kao fajteru.