Vernost je….

Ne mogu pisati o vernosti za druge već samo o sebi.

Svako doživljava to na svoj način.

Neko i ne doživi.

Od malih nogu sam gledala starije od sebe i upijala nenamerno.

Deda i baba su mnogo radili i često su se prepirali ali je to bilo tako simpatično.

Mislim da mi je pojam vernosti zapisan u nekom genetskom kodu. Moja prababa je čekala pradadu Lazara koji je bio SEDAM godina u ratu i pazila na petoro dece. Moj ponos od pradede je prešao Albaniju peške i kakva bih ja bila osoba da ga izneverim? Loša.

Gledala njih ali ih se kroz maglu sećam.

Sve što mi je nedostajalo u priči dodala je majka.

Deda je nadživeo babu.

Koliko je samo plakao tog dana kada je umrla. Nisam verovala da on ume suzu da pusti. Sahranjena je sa parama, haljinama, češljevima, čarapama, cipelama….da njega čeka. Kako je želeo tako je uradjeno.

Nisam znala ko mi više nedostaje tog dana.

Da li ona, da li tuga što ostaje sam.

Tak sada shvatam bol koji je on osećao.

Četiri ćerke su izrodili. Malo li je? Nikako.

Od pradede Lazara, prababe Desanke, deda Radomira, babe Miroslave sam videla kako se sa nekim ostaje ceo život, kako se bori za sve ali opstaje.

Onda sam to isto videla od svojih roditelja.

Nepokretnog oca je pazila majka. Mi smo bili prisutni ali je ona bila ta koja ga je gledala kao malo vode na dlanu.

I kako sam ja mogla da budem drugačija? Nikako.

Smatrala sam da je moj brak za ceo život. Pogrešila sam.

I nije mi žao danas nimalo.

Imam sada ono što mi greje srce i dušu. Imam tako potreban mir, toliko ljubavi u pogledu, u zagrljaju, u pogledu, u poljupcu.

Vernost nije moranje. Ne moram ja ništa ali znam da je to moj put. Nijedne sekunde nisam posumnjala u njega, nijednog trenutka nije posumnjao u mene.

Vernost je…..

voleti i biti nečiji iako nas dele kilometri.

Vernost nije moranje.