Dan kada mi je srce puklo ❤️

Sećam se tih nekih godina koje su me lomile pošteno. A ja glumila da sam dobro da ne poludim.

2013-te presekli sve i svako krenuo na svoju stranu. Ja sa detetom, on sa drugom ženom.

Gledano sada zahvalna sam mu.

Kada vratim film o kako li je to sve bilo teško.

Teško sa ćerkom gaziti dalje.

Borba sa svim i svačim, nemanje novca, njeno opadanje kose.

Pregurale.

Radila je i studirala pred kraj. Morala je.

A onda je u njen život ušao dečko koji je bio divan prema njoj, prema psima i tako su krenuli u priču.

Krenuli i da planiraju odlazak u inostranstvo kod oca i mog bivšeg muža.

Znala sam da misle o tome ali sam postala svesna kada su kupili karte za njih i pse.

Tog dana mi se srušio svet.

Otplakala i rekla da je sve ok ali da mi je teško i da će mi biti teško.

Dolazi i dan odlaska, pamtim ga kao juče.

20.02.2015. let u 6:20.

Pakujemo auto, pakujemo pse. Vozim tiho do aerodroma.

Tišina u kolima. Psi spavaju a nas dve ćutimo.

Njen dečko sa roditeljima je već tamo.

Polako se kotrljamo do predaje prtljaga i čekiranja karte.

Ubacujemo pse u transportere i kreće sve kako treba.

Minut mi je kratak.

Ljubim ćerku, grlim njenog dečka, čučim i ljubim pse preko plastike.

Lagano odlaze.

Plačem i mašem.

Okrećem se ka roditeljima njenog dečka i zamolim da neko vozi moj auto i mene do kuće. Razumeli su me.

Nemojte ništa da me pitate molim vas. Ja bih samo da odćutim.

Dolazimo do parkinga, uzimam ključ, odmahujem rukom i kažem hvala.

Idem ka zgradi a noge teške jednu tonu.

Ne želim da udjem u stan.

Šta ću tamo?

Otvaram vrata a sve prazno.

Zaključavam i ledjima stojim naslonjena na vrata.

Suze idu same i nema im kraja.

Od one silne graje, od pasa koji mi se raduju nema ničega.

Prazno.

Srce lupa kao ludo. Uzimam lek i kuvam kafu. Negde sam imala kutiju cigareta za gušt. Nije mi to bio gušt ali mi je bila potrebna.

Sedim i gledam u sat.

Poleteli su i skoro sat vremena su dalje od Srbije.

Telefon zvoni, vidim majka moja.

Suzo sine, ne plači molim te.

Ajd dodji do mene spremila sam djuveč.

Ne mogu.

Sutra.

Sad da popijem kafu. Zovem te.

Nisam je zvala. Razumela me je.

Tamo gde su otišli sačekao ih je moj bivši muž kako treba.

Dani koji su dolazili nakon toga su bili pretužni a onda mi jave da se u azilu nalazi skotna pudla.

Odlazim odmah i udomljavam debelicu Mazu.

Spasivši nju tada, spasila sam delom i sebe da ne puknem od tuge.

Ćerka se nakon 8 meseci vratila sa psima. Maza je postala drugarica moje majke.

Ja sam operisala krajem te 2015-te karcinom lica. Skratila kosu i promenila sebe spolja. Onda sam lagano menjala sebe iznutra.

Zato kada mi neko kaže da nešto moram samo se nasmejem.

Ne moram ja ništa.

Ama baš ništa.

Ne moram ni da volim, ne moram ni da budem voljena. A umem.

I mogu.

Mogu da radim šta poželim, da odem gde poželim.

Mogu da ljubim jedan dan a drugi da obrišem broj.

Sve mogu.

Jedino što ne mogu je da vratim godine.

Možda bih donela drugačije izbore i odluke? Možda.

Kako god. Šta može da mi slomi srce opet i ko? Niko.

Dva puta lomljeno i lepljeno.

Ne dam nikome to pravo.

Ako ga neko bude lomio to ću biti ja. Pa neka mi poslednje bude.