“Kao da pomalo umireš.
Kad moraš naučiti kako živeti bez njih.
Praznina ostaje za vremena.
Ako se zvono na vratima oglasi, odmah pomisliš: možda su tu.
Ali nisu. Jer su stotinama ili hiljadama kilometara daleko.
Polako se navikavaš, na svoj novi život.
Znate da je dovoljno jednom nedeljno uključiti mašinu za veš..
Znaš gde da staviš nešto, što ćeš kasnije naći.
Razgovor s njima na internetu ili telefonom postaje prirodan.
Više se ne pojavljuju. Ne boli. Barem se tešiš ne toliko. Ne uvek.
Naravno da ima dana kada ti srce od tuge pati.
Osećaš se tako loše, a ne znaš ni razlog.
Jedva čekate da nazovu i razgovarate s njima.
Samo da vidite: da je sve u redu.
Polako se smirujete, samo ponekad imate noćne more.
Jer roditelji se uvek boje.Sve vreme, za svoju decu, iako su daleko.
A onda kažu: dolazimo!
Spremate se za uzbuđenje. Uskoro ćete ih zagrliti. Naravno da ćete se pokušati ponašati kao da nema ništa posebno u tome što oni dolaze. Niste im rekli, da ste sve vreme zabrinuti.
Biće tu i kuća će opet biti puna i bučna.
Čuje se galama, smeh i svako govori svoje.
Ovako je lepo i milo..svi zajedno na okupu..
Spremaš se… Poput ugrađenih šiljaka koji vas ponekad uzbuđuju. Jer znaš da će opet otići. Već se pripremate za bol. Jer će opet boleti.
Moraćete se naviknuti na njihovu odsutnost kao i toliko puta. Polako. Kako život brzo prolazi,rastu, pa krenu u školu. Srednjoškolci. Onda odu..Dolaze ređe. To je malo veća smrt.
Otići će kad-tad, jer tako treba biti. To je prirodno. Oni žive svoj život.
Jeste li sretni što su se snašli… Čak i ako je to mesto daleko od mesta gdje si Ti. . Živi i zdravi da su..
Sada imaju zajedno sadašnjost i budućnost. Sretan si jer vidiš njihovu sreću.
Dolaze i odlaze, ali uzimaju deo tebe. Čak i kada možda ne znaju. Da! Znaju da ne bi. Oni sve znaju. Dobri ljudi, pa volite ih zajedno i odgajajte ih da budu dobri.
Boleće vas, ali ćete se naviknuti da opet i opet iznova nedostaju i čekate da se vrate. „
Nepoznat autor
🦋 SuziSju 🦋 