30.05.1997. – 08.04.2008.
Davne 1997. godine, krajem jula, u naš dom je ušla mala slatka aprikot pudlica. Ime je dobila po dinosaurusu iz crtanog filma „Zemlja pre vremena“ Eli jer je moja ćerka (koja je tada imala 6,5 godina) obožavala ovaj crtani i naravno Eli.
Naravno, totalno neupućeni u gajenje šteneta, u stanu, počinjemo da se trudimo i navikavamo svi u kući. Mi na Eli, ona na nas i tako kreće da se razvija ljubav koju mogu da objasne i razumeju samo ljudi koji su imali ljubimca u svom životu.
U to vreme sam ja imala tri opercije ali me to nije sprečavalo da ona uđe u naš dom. Iz ove perspektive mi se čini da sam zbog moje Tamare, moje porodice i naše Eli imala snage da sve ružno brzo preguram ali to nije razlog mog pisanja.
Razlog je – Eli i moj pokušaj da objasnim sebi, Tamari i dragim ljudima koliko nam je značila u životu. I, naravno koliko nam još uvek znači iako nije sa nama 14 godina.
14. godina dugih, četrnaest godina sa pitanjem: Da li je moralo tako da se završi?
Nikada nije bila bolesna, redovno je dobijala vakcine i samo jednom je imala upalu ušiju. To su bili svi njeni odlasci kod veterinara i nismo znali šta znači imati problem sa psom, što se tiče zdravlja.
I pored zaštite, početkom aprila 2008. godine, nailazimo na krpelja (nije prvi put) koga skidamo kao i pre i na tome se završava. Posle 3 dana kreće agonija. Odbija hranu, odbija šetnju, odbija igru i samo nas gleda i mi zovemo veterinara koji dolazi za dva sata i kaže: Klasična prehlada, vidite i da joj nosić curi. Malo je temperatura povišena i neka pije
antibiotike.
Zahvalimo se i srećni krećemo sa terapijom, po našem mišljenju na vreme, ali tu kreće borba.
Opet dolazi veterinar sutradan, ja vidim da je njoj gore i odlučim da promenim veterinara.
Odlazim sa mojom Tamarom kod tog drugog i vidim da je gore nego što smo mislili. Dobija infuziju, lekove intravenski i mi verujemo da će biti bolje ali……ništa. Piroplazmoza je dijagnoza na našu žalost.
Sledećeg jutra odlazimo na infuziju, na lekove i ali po njoj vidimo da to ne ide na bolje ali opet se čovek nada. I posle terapije ne može da hoda, ne može da vrši nuždu i jedva stoji na nogama. Uzimam je u ruke i nosim u auto a znam, nešto mi govori da ovo neće izaći na dobro ali ćutim i na pitanja ostalih ukućana odgovaram: Videćemo, videćemo idemo opet ujutru.
Tu noć spava iznad glave mog supruga i mene a mi se budimo na svakih sat vremena i osluškujemo je kako diše. A, ona se bori i gleda nas svojim krupnim okicama – naša iz milošte zvana „buljka“.
Tog narednog jutra moj suprug ide sa mnom jer ja ne želim da bilo ko drugi bude tu.
Ja je držim i ulazimo a vetrinar nas gleda, pregleda nju i kaže: Ne bih da budem ja taj koji donosi loše vesti ali moram. Ovo ne ide na bolje i ona se samo muči a vi odlučite da li želite da je uspavate. Iako sam bežala od ove odluke gledam u supruga, on gleda u mene i kažem: Ne mogu, dajte joj infuziju i lekove pa ćemo doći ujutru opet.
Veterinar sleže ramenima i opet: Bubrezi su joj otkazali, nema ničega u bešici, muči se ali ajde sačekajte do popodne pa je opet dovedite ali razmislite o mom predlogu da se ne muči Eli više.
Uzimam je u ruke, plačem i ulazim u kola. Zoran ćuti i kaže: Ja te podržavam u svakoj odluci, tu sam, ali ne mogu da donesem ja odluku. Ne mogu a ako ti možeš ja sam tu.
Odlazimo kod mojih na Cerak, svi čekaju na nas. Ulazimo i ja znam, gledajući Eli, da je ovo kraj. Uzima je moja majka u ruke a ona nas gleda i kao da nas moli da je spasimo muka.
Sedim i objašnjavam šta je rekao veterinar i kreće plakanje svih ukućana.
Pogledam u supruga i posle tri sata ustajem i kažem: Mislim da je bolje da je spasimo muka.
Gledam one njene oči, ona dva klikera i kao da je molim da mi oprosti, da oprosti svima.
Plačem, uzimam je u peškir i nas dvoje krećemo.
Ćutimo u kolima, grlim je i stežem kao da ću joj tako pomoći.
Ulazimo kod veterinara i muž me pogleda, uzima Eli i kaže: Izađi, dovoljno si bila hrabra. Ja sam tu, izađi molim te. Stojim, razmišljam, okrećem se u krug, gutam knedle, usta mi suva, ne znam da li da ostanem, da li da izadjem…. ljubim je u glavicu i plačem da me guši. Izlazim lagano, pognute glave. Jedan deo mene je tada umro zajedno sa njom 😦
Dana, 08.04. u 17:47 prestalo je da kuca srce naše NIKADA prežaljene Eli. Sahranjena je na Ceraku, ispod drveta koje uvek cveta belo u proleće, u blizini puta. Tri meseca sam svaki dan išla i govorila: IZVINI a znam da sam učinila sve što sam znala, umela, osećala.
Ovo je njoj u čast i veliko HVALA što je postojala u našim životima.
🦋 SuziSju 🦋 