Kofera dva na ormanu 💛

Svako jutro kada pogledam u orman na njemu stoje dva kofera. Nekada sam ih često pakovala. Nema toga više.

Volim to pozitivno ludilo spremanja.

Sa godinama sam ih sva redje spuštala sa ormana. Sada obrišem prašinu i vratim.

I svaki me seti na dane koji su bili lepi a i stresni.

Moje pakovanje je uvek bilo: Jao da nešto ne zaboravim.

Taman kada sam naučila da složim sve kako treba, nisu mi više bili toliko potrebni.

Bude mi žao ponekad.

I evo stoje.

Gledaju me kao da se pitaju zašto ih samo brišem.

A ne stajte mi i vi na muku.

Svaki od njih bi mogao da ispriča priču i verujem da bi vam se svidela.

Jedan sam nosila skoro prazan kod ćerke jer mi je rekla da je sanjiva naručivala stvari i omašila brojeve. Plus volim da idemo zajedno u kupovinu i onda na omiljeni kapućino.

Tako neki dan.

U svaki je i deo mene utkan.

Zato sada kada se spakujem gledam setno u ono ispred sebe.

Idem.

Da da, obično idem da vidim decu i srce mi lupa kao ludo.

Sa godinama teže podnosim ta putovanja i pakovanja.

Otplačem svaki povratak.

Sletim u Srbiju ali mi je duša ostala tamo negde.

I neće mi biti lako nikada.

Prosto je tako.

Emotivnost ne mogu da ugasim u sebi.

Zato se i trudim da svaki let bude rano ujutru. Da odem dok svi spavaju. Samo me ćerka isprati do ulaza i brzo udjem u taxi.

Ne progovaram. Prebiram misli, platim vožnju, zahvalim se i sedim i čekam vreme.

Kofer je tu. Moj verni drug.

Ne znam kada ću ga pakovati ali sam srećna jer je svaki pun moje duše i mojih uspomena.

A to se ne baca. Nikako.

Ma ne gledajte me džabe. Ne idemo nigde danas.

Putujem mislima a u tome sam nepogrešiva.