Kada bih ponekada da odustanem od svega zastanem… pogledam u nebo. Znam da je tu, da posmatra sve moje borbe, moje strahove, moja nadanja i zbog njega idem napred. Ne sanjam oca često ali me u snu dočeka sa osmehom. A nije on slabića odgajio.
Retko ga sanjam, nervira me što je to tako ali ne mogu to naručiti. Znam šta bi mi rekao: Ćero, nemo’ da se mlatiš (nerviraš…) i oteraj sve u pm. Znam već svaku rečenicu.
Oca sam sanjala 2020-e na nekom brodiću sa 5 žena. Bio je mamac za njih. Uvek neposredan a lep čovek sa najlepšim zelenim očima.
Nasmejan i srećan, obučen u omiljene pantalone bež boje i majica bež sa prugicama i malim džepom.
Izašli su svi sa tog brodića ali mi nije prilazio iako sam želela da ga zagrlim.
Tata, da li si dobro?
Kakva sam ja? Nisam te razočarala?
Zastao je, klimnuo glavom lagano i pokazao rukom da je zadovoljan.
Onda su se svi opet vratili na brodić nasmejani i veseli. Seo je, okrenuo se prema meni i poslao poljubac.
Ostala sam tako da gledam u njega a suze su mi samo išle.
Kako da ga ne zagrlim? Kako.
Probudila sam se i nisam dugo mogla da shvatim da li je san ili java.
Čekala sam da pozovem majku jer ga ona nikako nije videla u snu. Realno i da jeste ona to ne pamti.
Samo se nasmejala i rekla: Znala sam da su žene oko njega. Dobro je znači.
Moja omiljena muška škorpija sa zelenim očima, koje su do poslednjeg daha volele plave oči moje majke.
🦋 SuziSju 🦋 