Već neko vreme sama sebi postavljam ovo pitanje. Oduvek sam bila osoba koja je radije ostajala uz knjigu ili uz film, i to ne mora da bude dobar kako se uvek piše – bukvalno bilo koji i bilo koji koji mi u tom momentu prija. Druženje, pa čak i sa pravim ljudima mi je nekada znalo biti naporno ali sam se uvek trudila da izađem, da idem, da vidim, da doživim. Kada sam bila mlađa, oporavak posle izlaska do jutra je trajao danima, ali sam nastavljala. Sada stvari nisu ni blizu. Sada mi trebaju skoro pa nedelje da se oporavim.
Otkako sam se porodila nije se samo moje telo promenilo, to je čak ono što se i najmanje promenilo. Promenio se način na koji razmišljam, način na koji određujem prioritete i način na koji sagledavam stvari. Da bih izašla moram da pitam sve i svakoga – moram svaku situaciju da predvidim i moram da zamolim druge za neke stvari kako bih ja mogla da izađem. Sam taj osećaj je onako, bezveze, hajde da budemo realni. Imam 30 godina i i dalje moram da pitam za dozvolu za izlazak. Nije kao da će mi iko braniti ali aman, pa nisam pitala ni kada sam imala 20 godina. Kroz neko vreme sam shvatila da to zna da mi stvori pritisak u glavi, taj osećaj da sam skoro pa nesposobna odnosno nemam kontrolu nad svojim životom. Da bih otišla sama do salona, moram da se organizujem, da bih išta uradila za sebe ja moram da se organizujem. Sve to mi je uz dodatne svakodnevne stvari stvaralo dodatan pritisak, osećaj da se moj glas ne čuje ma koliko god ja “vrištala”. U mojoj glavi je to bilo tako, nisam dobra mama ako sve ovo uradim, skroz sam loša, jer ne radim ništa kao mame na internetu i iz priče. Sve ide savršeno, nema mastitisa, odnos između partnera savršen i lagano se odradi 50 jumping jacks-a bez da se pišne.
Uvek mi je bilo smešno pitanje tj.zadatak da opišem sebe – svi se uvek menjamo, rastemo, razvijamo se, menjaju nam se interesovanja, ono što nam se dopada i ne dopada. Upoznajemo ljude koji nas menjaju, doživljavamo situacije koje nas oblikuju. Stvari koje oblikuju nasu svest. Neko vreme sam i mislila da tačno znam šta sam i ko sam.
A onda sam zatrudnela. Iskreno, uživala sam u trudnoći, jeste da je bilo povraćanja, oticanja, osipa ali sam uživala dobar deo. Kada sam saznala da sam trudna dala sam otkaz iz firme u kojoj sam radila jer su ispali skroz nekorektni prema meni. U tom momentu mi se ukazala prilika da otputujem i evo, tu sam gde sam. Došli smo u Švedsku gde sam vodila trudnoću. Babice su bile skroz fine, uvek. Ali u svoj toj finoći one dosta puta nisu radile svoj posao niti su primećivale da im ja išta govorim misleći da ne znam jezik. Mnogo puta su gledale što pre da me se reše i da mi se samo smeškaju dok sam im ja govorila da mi pregledaju hormone štitne žlezde npr. jer je moja mama imala rak toga. NIJEDNOM mi nisu proverile ništa, iako su na moja pitanja stalno klimale glavom.
No, dobro, taj deo priče ću ostaviti za neki drugi blog post. Danas vam pričam o sebi. Kao što sam napisala, oduvek sam birala knjigu, film ili seriju nego izlazak. Toliko sam knjiga pročitala, filmova odgledala, ne zna im se broj. Kada god bih se osećala loše Hari Poter maraton je uvek bila dobra stvar ili na primer, bilo koja ekranizacija kniga Džejn Ostin. Da, kapiram da je skroz kliše ali svi imamo ta guilty pleasures. I to je ok. Posle porođaja mi nije bilo ni do čega, kakva knjiga, kakav film, kakva serija, daj da izguglam da vidim šta kažu mame druge jel ovo ok, koliko da sisa dete na jednoj sisi, koliko da spava…Upadala sam u sve veći začarani krug iz kojeg sam se jedva izvukla. Činilo mi se da sve radi protiv mene, da sve ide suportno od onoga što ja želim i za šta se trudim.
Dok mi je beba bila mala uglavnom sam bila sama sa njom po ceo dan, kada bi moj dečko došao sa posla on bi uglavnom bio umoran pa je i tu priča nekako prestajala. Bilo je dana kada reč ne bih progovorila reč ni sa kim. Ili bih namerno izašla ispred zgrade da sačekam komšinicu sa prizemlja koja priča srpski da eto bar sa nekom ženom popričam i da čujem svoj jezik.Gledala bih druge mame, nekako im je sve išlo za rukom a ja sam bila uvek ona smotana sa milion torbi punih bespotrebnih stvari u što široj garderobi da me slučajno neko ne vidi kako sam „debela“. Da ne vidi kako ja uopšte ne izgledam kao one mame sa instagrama što nogama zatvaraju gepek kola dok drže dete u ruci. Sećate se tih mama? Ima ih i dalje. E pa ja nisam jedna od njih.
A ja, uf. Celo telo boli mesecima posle… dugo vremena sam imala manje od minut najave da moram u wc ma gde god se našla pa sam bila i ograničena sa svim aktivnostima. To mi nije teško palo, kod kuće ispod jograna mi je uvek bilo najbolje. Mogu danima da ne izlazim iz kuće.
Tada sam upoznavala novi svet nesigurnosti, svaki korak koji napravim je potencijalno i korak unazad. Ako ne i dva. A uz sve to se suočavam sama. Sa svim mislima koje su me obuzimale a a nisam znala da to ne treba tako, jer retko ko o ovim stvarima priča.
Nije ni da sam ja neka pričalica, da vam kažem. Zato mi se i desila alopecija kada sam imala 13 godina. Alopecija areata je stanje organizma kada se bori sa stresom tako što opada kosa, Sve je počelo godinu dana ranije kada mi je tata otišao nenadano i neplanirano od kuće da bi radio u inostranstvu i time sačuvao svoju a i naše glave. Veče pred polazak u školu, tuširam se i odjednom kreće da me boli leva ruka. Dišem kratko zbog bolova u grudima. Mama, koja je oduvek vozila, a u to vreme smo imali sivog juga kojeg smo zvale Siva Mamba. ZNAM. Nama je to bila odlična. Odlazimo na Institut za majku i dete, tj.pokušavamo. Pljušti kiša, nama brisači na sred Ibarske padaju i mi ih jadne lovimo da bismo mogle da nastavimo. AH GOOD TIMES. Posle nekoliko pregleda u narednom periodu dolaze do zaključka da mi nerv udara u srčanu maramicu i kao to je ok, prestaće kad porastem još. Zaista, vremenom su se moji „mini infarkti“ proredili.
No, posle tatinog odlaska, mama je slomila nogu pa je ležala 6 meseci i bila skroz odsutna radi svog psihičkog i fizičkog oporavka. Tada sam bila sam prepuštena bukvalno sama sebi. Fokusirala sam se na knjige i školu jer šta će Tamara drugo da uradi.
Posle izvesnog vremena, možda je prošla i godina, kada je kosa počela da mi opada. Lečenje je bilo agresivno, od raznih masti koje smo mama i ja mazale štapićem za uši na pečate svako veče i svako veče prale kosu pa sve do hormonske injekcije na VMA-a u Beogradu od koje su mi porasle dlake svuda osim na kosi. Sve te dlake su vremenom nestale ali za devojčicu od 14 godina to je bila velika stvar. Tada mi se to desilo i od tada sam bila uglavnom bez pečata.
Kroz tipa 5-6 godina sam skroz i zaboravila na nju.
Dok se alopecija nije vratila 2019-te godine u avgustu. Mislim da je to meni samo bio znak da se moje telo i moj um nesvesno bori sa velikom količinom stresa i nekako sam tu sama sebi počela da obećavam da moram sebe više da čuvam. Jer ja samo jednu sebe imam a i moja ćerka ima samo jednu mamu.Znala sam danima da plačem i dalje, samo je gledajući kako je divna i kako uči sve o svetu a ja se osećala da ništa ne radim dobro.
Gledala sam to svoje platno i želela sam samo najbolje da ispišem na samom početku da bi ona znala kako će pisati dalje svoju životnu priču. Želela sam da joj dam svet.
Do tada sam sporadično išla na razgovore putem aplikacija jer otići igde sa malim detetom je samo po sebi naporno, plus uz sav mentalni napor da ne navučem jorgan na sebe taj daj i budem sad buritto je bilo veoma često neizvodljivo.
Sada kada pogledam unazad, mislim da je baš to bio prelomni trenutak da rešim da konačno pomognem sebi i da sebe izvedem na svetlo i pobegnem dalje od tog jorgana.
Uglavnom, to sam ja, na sve strane idem, na sve strane vučem, znam masu nepotrebnih informacija koje sam pročitala u svim onim silnim knjigama u životu i uvek imam poneki FUN FACT momenat u toku dana. Imam loše ali i dobre dane. Počela sam opet da slušam muziku i mirišem omekšivač za veš koji me vraća u detinjstvo. U ovom pisanju i na ovom putu pronalazim sebe. Hvala vam što čitate.
Stockholm, Sweden 10.05.2020
Napisala Tamara http://www.tamtamthemom.com
🦋 SuziSju 🦋 