Hvala ti Meseče 💫

Ponekad ležim u polutami svoje sobe i razmišljam zašto mi san ne dolazi na oči. Od malih nogu se nečeg plašim. Prvo je bilo odvajanje od roditelja i odlazak u školu ili da me čuva tetka Ruža.

Znala sam da će se vratiti ali ta neizvesnost dok ih ne ugledam je bila neopisiva.

Plašile su me bube uvek a posebno pauk. Zbog njega sam i sudar napravila. Duga priča.

Mnogo godina je iza mene i plašim se da me neko ne slomi opet. To ume da me prodrma celu.

Jednom sam bila polomljena i dugo sam se sastavljala.

Mislim, ma sigurna sam da ova duša ne bi podnela da je neko zgazi kao tada.

Ne mogu.

Previše sam se umorila dok sam svaki deo sebe pronašla. Čini mi se da bi lako neko mogao da me povredi. Iako su svi delovi tu uvek je prisutan strah da sam negde propustila da sastavim sve.

Zato sam oprezna.

Zato se veoma teško otvaram a emocija imam brdo. Sigurna sam da mogu da volim za dve žene.

I tako, moje misli me vode svuda. Putujem kroz život i misli kako koji dan.

Imam osećaj kao da otvaram razne fioke. U njima sam sačuvala sva svoja nadanja, očekuvanja, želje, strahove. I kao da sam sve njih spakovala kako treba. Za svako moje pitanje postoji i odgovor. Sa godinama sam naučila da mi je lakše da sebe krivim za greške. Da sebe pohvalim za nešto dobro.

Bilo je dana kada sam u te fioke spakovala svu tugu koju jedna duša može da podnese. I onda me je bolelo celo telo.

Kada me neko pita kako preguram dan samo slegnem ramenima. Ne preživim. Jedan deo mene ode sa svakom tom tugom ili strahom koji osetim. Onda otvorim fioku gde tražim odgovor i uvek nekako nadjem papir na kome piše ono čuveno “biće bolje”. I bude. Ali ostane ožiljak da me seti na sve.

Tada se našminkam, obučem, povedem pse i odemo daleko. One me ne pitaju ništa i ćute. Ćutim i ja. Šetamo i šetamo i šetamo dok svaki atom snage ne oslobodim od svega.

„Put od hiljadu kilometara, započinje jednim korakom“ – misao koju volim. Izazove mi osmeh nakon svega.

Plašim se sebe.

Plašim se tebe.

Plašim se da ne budemo dve budale koje odustanu.

To moraš razumeti.

U meni još čuči ona mala crnokosa devočica koja je željna ljubavi i da bude negde u nekom zagrljaju bezbrižna.

Hvala ti Meseče što si bio uz mene kada sam vodila bitku sa svojim mislima. Uvek si znao da obasjaš moju sobu jače nego obično. Trebalo mi je.