Ne znam ni kako da počnem ovu priču o njemu. Ime smo mu dali Deda jer mu je najbolje pristajalo. Videle smo ga slučajno ćerka i ja. Izašle smo sa našim psima a njega je čovek (hmm…) izveo iz podruma. Sedi brkovi, koračao je zbunjeno.
Prišla sam i pitala ko je to.
Čovek reče – očev.
A gde ti je otac?
U domu za stare a ovo je njegog pas. Držim ga od juče u podrumu jer ne mogu da ga odvedem u stan. Zvali smo azil.
Niz obraze mi već idu suze, moja Tam stoji pored i trese se.
Ne! Ne! Ne!
Daj da ga uslikamo na svetlu i ide na udomljavanje. Ne zovi azil nikako nijedan.
Kreće borba da Dedu smestimo u dobar dom ali se niko ne javlja iako je objavljen u milion grupa.
Naša drugarica u Jagodini vidi oglas i kaže – dovezite ga.
Hoćeš? Da.
Radosti našoj kraja nema.
Za dva dana krećemo.
Izvodi ga čovek iz podruma i bez imalo emocija daje povodac meni u ruke. Pogledala sam ga i zastala. Meni je bilo žao.
A on duša zbunjen.
Njegov čovek je ko zna gde.
Miris svog doma više ne oseća.
Nema one radosti jer je star ali je zavrteo repom kada ga je Tam zagrlila. Sela je pored njega i krenusmo na put.
Mogu samo da zamislim šta se njemu vrzmalo po glavi.
Od stana, do podruma, do auta, do puta.
Pevale smo mu, red je bio da i on zna šta slušamo.
Stižemo lagano.
Izlazimo iz kola i vidimo lepo dvorište i kuću. U jednom delu boks gde je crni labrador. Aleksandra nas grli, mi grlimo nju a ona se saginje i kaže: Deda, imaš dom sada. ❤️
Nećeš spavati napolju da znaš. Unutra sa nama jer si tako navikao. Tada sam prvi put videla suze kod psa. Te oči i tu tugu neću nikada zaboraviti.
Šta je on znao srce moje? Niśta.
Ostajemo par sati i krećemo ka Beogradu. Sedim da vozim i ne mogu da krenem. Znam da smo uradile sve najbolje ali….
Narednih dana se Deda prilagodjavao nekako. Mi smo dobijalo slike. Samo je sedeo u fotelji i izlazio što mora.
Tako su prolazili meseci. Ta fotelja mu je bila spas.
Bez obzira na negu nije bio srećan.
Prosto se predao.
Jeo je pomalo, nije ni to hteo ali je drugarica bila uporna.
Kuvala mu da pojede toplo. Trudila se.
Džabe.
Izlazio je ponekad ali se brzo vraćao u kuću.
E Deda….
Jednog dana je izašao i nije se više vratio.
Obišli su sve, plakali smo svi zbog njega. Danima je tražen i ništa.
Nikada nije pronadjen.
Ostaje mi samo srcu drago da je bio voljen, mažen i pažen.
Pas koji je plakao je našao gore negde svog čoveka.
Verujem da su srećni zajedno.
Deda….ovo je za tebe 💙
🦋 SuziSju 🦋 