Nikako da odustanem od tog drugog jastuka pored jednog na kome ja spavam. Nekada je na njemu bila glava mog muža. Vremenom je to mesto zamenila glava moje ćerke.
Kako su godine prolazile shvatile smo da je red da imamo svoje sobe i svoje jastuke u krevetu.
Ja sam i dalje imala dva.
Taj drugi mi je pomagao da prihvatim da na njemu više niko neće spavati.
Ponekad se pas popne i hrče pored mene i slatko me nasmeje.
Ćerka je otišla, njena soba je postala moja ali su navike ostale iste.
Juče sam opet namestila dva jastuka.
Osećala bih se potpuno prazno da njega nema. Razmišljala sam o tome i shvatila da mi je on utočište. Da me seti na vreme koje je bilo lepo i bez suza.
Zato je tu.
Da mi pomogne uveče da lakše zaspim.
Kao klinka sam volela sa sestrom od tetke da se ušuškam i da tako do jutra pričamo. Ona je starija od mene i upijala sam svaku reč. Vremenom sam i ja
pričala dok je svaka grlila svoj jastuk.
Godine su prolazile, nismo više provodile dane zajedno kada je raspust ali se neke noći, neke priče i bežanje od buba ne zaboravlja.
Sa ćerkom je to bilo nešto što me čini posebno srećnom. Razne strahove smo zajedno prebrodile gledajući jedna drugu. Mnogo tajni poverile jedna drugoj, mnogo suza zbog neke drugarice ili nekog dečka pamte ovi jastuci.
Bilo je tu i smeha, mog spavanja polusedeći, njenog slikanja mene. Uspomene.
I zato neka ih u mom krevetu.
Jedan za mene a i drugi za mene.
Jedan da sanjam a drugi da maštam.
U tome sam nepogrešiva.
🦋 SuziSju 🦋 