Moja baba je skromna žena. Žena starog kova. Ona koja me je učila kako da upašem potkošulju i koja me je uvek čekala sa šoljom toplog čokoladnog mleka iz škole.
Žena koja nije dala da dedu stavimo u dom kada je imao moždani udar već je želela da brine o njemu. A to nije lako. Svi smo pomagali, kupljen je medicinski krevet, stolica za vršenje nužde i u prvih par godina deka nas se sećao ponekad. Onda je sve to prestalo. To više nije bio on.
Ali moja baba Vera je njega čuvala najbolje – i doručak i uživa i ručak i voće u večera i dezert i masaže i priča. Kada je deda umro ona više nije ista osoba. Izgubila je svoju ljubav. Istog onog Radeta sa kojim se upoznala kod rafa za šećer u lokalnom diskontu.
Tada smo joj našli Mazu, psa kojoj je vlasnik ostavio u azilu jer je više nije hteo. I ona i Maza su naučile jedna drugu kako da opet budu srećne.
Kada sam otišla za Švedsku mnogo sam patila. Kad god bi me neko pitao kako sam briznula bih u plač jer nisam bila svoj na svome. Svi su mi falili, i mama i baka i prijatelji i ljubimci. Ali eto, živ se čovek na sve navikne. Prošlo je tako godinu dana, moj se život opet promenio iz korena. Onda mi je došla mama u posetu. I donela mi Coca Cola ceger koji mi je baba poslala. Taman dovoljan da mi stane u torbu i dovoljan da u njega stavim stvari koje mogu ja da nosim. Kada sam se čula sa babom, zahvalila sam joj se i ona mi je rekla: „E ćero neka svi ti Švedjani vide taj ceger i neka se pitaju šta piše na njemu! Eto im!“
Juče sam skoro sat vremena pričala sa njom, davala mi je recepte, čula je za nekog našeg čoveka koji je ginekolog ovde pa da odem ja kod njega, slušala je šta je sada u modi pa mi kaže šta da kupim od stvari i tako. Svi ti trivijalni razgovori a ustvari oni su najbitniji.
Danas sam otišla da prošetam sa ćerkom i negde usput mi je ispao ceger sa kolica. Počelo je srce da mi lupa, panika, strah „Kako ću bez kekinog cegera sad?“. Vratila sam se rutom kojom sam išla i nadjem ga. U bari, blatnjav ali moj. I to je to. Sva ta ljubav i svo to nedostajanje stalo je u taj ceger i verujte mi ne bih ga menjala ni za šta.
Sutra punim 30 godina. Ne slavim rodjendan, niko ne dolazi, provešću ga sa ćerkom i dečkom. A u torbi će stajati taj ceger za koji nisam ni znala koliko mi znači. I uvek se vratim slici moje bake i ćerke. Stalno je gledam.
I jedva čekam da se ovo stanje u svetu stabilizuje da mogu lepo sa babom da odem i da prošetam pa sednemo ispred zgrade i popijemo kafu. A onda da odem kod dede na grob i da mu sve ispričam.
Zagrlite svoje voljene danas malo jače. Molim vas 💞
Napisala Tamara 💜
🦋 SuziSju 🦋 