Ne možemo u životu sve da merimo i ne treba. Ono što sam dala ne očekujem da dobijem nazad. Prosto se vodim da je bitno pružiti od srca i o tome ćutati. Vreme odlično sve posloži kako treba. Samo treba sačekati.
I nema da ne možemo. Možemo itekako.
Kantar služi da izmerimo nešto i kao malu me uvek zanimalo kako to deda razmerava povrće, voće, sir….
Volela sam da mu pomažem i zapisujem.
E onda sam porasla. Shvatila da na taj isti kantar mogu da stavim emocije, osećanja, brigu, radost, tugu. I taj deo samo ja vidim kada premerim u svojoj glavi.
Ponekad prevagne na stranu koja je pametnija ali kakav bi mi život bio da radim sve po planu. Kada me povede osećaj džabe sve. Uradim kako mi u trenutku prija i ne žalim za tim.
Radost ili tugu možemo da merimo ali je izvesno da je na nama koliko će nas obradovati nešto ili neko. Koliko će nam tuge pripasti. Majka mu stara nikako sa tom tugom ne umem. Protrese me celu ali se ne dam.
Zapnem kao da mi je poslednje u životu da je izbacim iz sebe. Otplačem ako treba ali idem dalje.
Jedino gde ne mogu da budem ravnodušna je moja ćerka. Kada njoj nije dobro osetim bez obzira gde se nalazi. Oči je dovoljno da joj vidim i sve prepoznam. I onda je pustim da sama kaže. Pitam samo jel vredno toga? Onda predjem na drugu priču.
Prijateljstva sam premerila dobro i sa nekim ljudima se prećutno rastala. Nekima sam morala da objasnim da se ne takmičimo, da ne merimo ko je kome više pomogao. Svako je radio kako je mogao. Ali merim bezobrazluk i sebičnost. To mi je okidač da nekome kažem zbogom.
Što se tiče partnera tu merim samo količinu mira u dušu koju dobijem zagrljajem ili poljupcem. Merim po načinu na koji me neko gleda, grli, želi. Po načinu na koji mi sklanja kosu sa čela, ljubi oči i vrat. Jedan divan čovek je rekao: Moja sreća je da tebe vidim nasmejanu i moj zadatak je da pored mene takva budeš.
Sve ostale sam lagano sa tog kantara stavljala daleko od sebe.
Ne trebaju mi nezreli ljudi.
Moje borbe nisu za jedan život ali tako se zalomilo.
Ali se trudim da idem napred. Pa dokle stignem.
Ubacim u petu pa lagano.
Na kantar života stavljam mnogo toga da meni bude lakše ali kako god uvek je stvar trenutka. Suze ne merim. One dodju iznenada. Dodju i odu.
I sada dok pišem vidim sebe u staroj kući kod dede gde me on uči da dobro razmerim sve jer će mu gospodje na pijaci vratiti ako nije dobro.
Ne merim otkucaje srca i to sam naučila. Neka kuca i neka me seti da sam živa. Nešto nije za kantar.
🦋 SuziSju 🦋 