Biće bolje 🤍

Nikada ništa nisam tražila od života, od ljudi, od bilo koga.

Naučena sam da se borim sama kako znam. Pomoć tražim kada ne mogu dalje, kada mi je preteško breme koje nosim. A i onda to radim stidljivo, uplašeno….kao dete.

Kada vas roditelji gledaju kao kap vode na dlanu imate osećaj da su svi ljudi takvi. Nisu.

Jedva sam prihvatila da to što bih ja pomogla, podelila, ugostila nije osobina svih ljudi.

Zbog toga volim da se osamim.

Da u svojoj porodici tražim mir. Uvek sam ga tu nalazila.

A onda sam porasla.

Postala supruga, potom majka.

Sve ono što sam ponela iz doma mi je pomoglo da idem dalje. Da budem primer dobre žene, dobre majke. Uspela.

Vremenom je postalo nedovoljno ali sam išla dalje. Padala, ustajala, bila srećna, bila tužna…..plakala, smejala se.

I onda dok su se godine nizale mnogo toga više nije bilo isto.

A ja sam uvek govorila “Biće bolje”.

Oči imam ali sam više puta bila slepa pored njih. Namerno.

Da ne povredim druge, povredila sam sebe.

Ovih dana mi mnogo toga pada teško. Osećaj da sam možda mogla mnogo toga bolje je prisutan.

A i da sam mogla nema vraćanja.

Sve što nas snadje podnesemo kako umemo. Zato uvek kažem da će biti bolje jer hoće. Možda ne danas, možda ne sutra ali će biti.

U pravo vreme.