Ogledalo 🦋

Godinama sam izbegavala da dobro pogledam ženu u ogledalu. Nekako mi je bila bezlična, bez neke volje da se bori a bila je fajter.

Toj ženi je rečeno da nije lepa a ona poverovala. Glupa bila, više nije.

Prelazila sam preko svega jer prokleto volim porodicu. Volim da brinem o toplom domu, da dočekam drage ljude….volela sam.

I onda sam sebi nalazila te iste mane gledajući se. Predala sam se i poverovala. Nisam nikada mislila da će se sve srušiti kao kula od karata. Greška. Zbog toga nisam bila spremna na sve što pad tih karata donosi. Imala sam osećaj da se vrtim u krug, da tražim delove sebe. Godinama sam se tražila.

I onda se pojavio ON koji mi je pomogao da uzmem to isto ogledalo i pred njim pogledam.

Obrisao mi je suzu i rekao: Možeš ti to lepa ženo.

Lepa? Ja?

Da, ti. Prelepa ženo jedna. Probudi se i ajmo.

I gle čuda. Sa druge strane me je gledala jedna srećna plavuša. Voljena, mažena, pažena.

I neka te suze sada. Valja to tako. Oprati oči da bolje vide.

Zavolela sam je jako.

Obećala toj ženi da se neće više desiti da iz straha, da ne bude sama ili da ne pukne bruka u selu, zgazi sebe. Nema toga više. Zato sada režem u trenutku i to bez trunke žaljenja. Namorala sam se u životu. Koračam sama i grabim od dana uvek ono najlepše. Pokušava ono loše, ponekad, da me rastuži ali nema toga. Samo se nasmejem, pogledam iza sebe, oko sebe i budem zadovoljna.

Odrasla, naučila, ozdravila i volela. 🌹