Umorna ⚡️

Umori se čovek od mnogo toga. Od ljudi, od sebe. Od neispričanih priča, od ispričanih priča.

Umorila sam se od borbe da dočekam dan, to novo jutro koje će mi pružiti nadu.

A za čim?

Mnogo godina je iza mene.

Uz sve što je bilo dobro, uz sve osmehe i radost bilo je i tuge.

A kakav bi bio život da je drugačije? Nikakav.

Godinama sam mislila da je mogao život da me za neke situacije obidje. Bila i ljuta na njega. Nepravedno.

Tok života me vodio gde je negde zapisano.

Dok sam to shvatila suze sam prolila.

Umorila sam se od obećanja koje nisu ispunili neki dragi ljudi. Od mojih očekivanja sam umorna.

Onda udjem u svoj dom i zaćutim. Pustim muziku da me ljulja, zatvorim oči i odlutam. Mnoga mesta sam tako obišla. Maštom.

U tome sam nenadmašna.

Ova devojčica u meni se grčevito bori da mi izmami osmeh svako jutro. Moja mačka se igra sa njom i ljubi je da što pre ustane.

Dobro jutro svete, idemo i danas u novi dan. Gazimo svaki minut.

Mada bih ponekad da zaustavim sat. Da sačuvam momenat. Onda slikam i tako mnogo toga čuvam od zaborava.

Realno ništa ja od ovoga nisam ovako zamišljala. Ništa.

Ponekad se umorim od svojih misli.

Kažem sebi da zaslužujem nekog pored sebe ali ne bilo koga. Nekog sa kim mogu da ćutim a da se razumemo, nekog ko će mi staviti ruku preko stomaka i reći “Spavaj sada mala”. Nekog ko će umutiti nes i doneti u krevet. Zaslužujem znam.

Odmahnem rukom i idem dalje.

A koliko sam samo borbi dobila? Previše.

Tako da ne očekujem ništa. Puštam da me vodi svaki sekund, svaki minut….svaki sat.

Moj Andjeo čuvar sedi na ramenu i svaki put mi lupi čvrgu kada kažem da ne mogu. Zato volim igru, muziku, ples na kiši, Sunce i koktel na Adi kao da je more.

I sve mogu znam.

Čak i više od onog što znam.

Iznenadim i sebe ponekad.

Umorna? I to je ok 🙂