Kada se ugasi poslednje svetlo u našem životu i zatvori kapija ono što ostaje našim dragim ljudima su uspomene. Kao što je meni, nakon oca, ostala uspomena i sećanje na jednog divnog čoveka. Na jednu dušu koji ni mrava ne bi zgazio, na osmeh i divne zelene oči.
Jedino mesto gde vreme stoji su fotografije. Potrudite se da slikate svoje i uradite te slike. Tu vreme stoji i pokazuje sreću u tom trenutku.
Namerno ne želim da skinem slova sa vrata ćerkine sobe. Ne želim da popunim deo oko pvc prozora koji je moja Luna šapicama prokopala.
Pecepana tapeta u ćošku neka me seti na mačku.
Čuvam šerpu od babe i tanjire od majke. Zet i ćerka su uzeli iz dedinog podruma drvenu burad i sredili. U stanu gde je sve novo dva bureta moju ćerku i mene vrate u selo Katun, u podrum gde je deda imao rakiju i vino
U prošlost koja je tako lepa.
Uspomene čuvam od zaborava tako što ne sramotim svojim postupcima sebe a ni svoje dete.
Sutra, kada me ne bude, sa ponosom može da kaže: Moja majka, moj fajter. ❤️❤️❤️
🦋 SuziSju 🦋 