Pas Džeki 💙

Ovo je priča o psu Džekiju, jednom u nizu ali o psu koji je umalo dobio ime Omer. Deda je imao ideju ali ne… Džeki je ostao Džeki.

Bila sam klinka kada je malena lopta došla u dedino dvorište. U to vreme, kao i sada u zatucanim glavama pojedinaca, su tek rodjenu štenad bacali.

Čula jesam, videla nisam. I bolje.

Rastao je zajedno sa mnom i bratom. Delili smo buve zajedno, prašili se zajedno. Krali čorbu i meso da niko ne vidi i davali Džekiju. Deda ga je preko dana vezivao za onaj dugačak lanac da šeta po dvorištu da ne davi kokoške.

Uveče je bio pušten. E te radosti je teško opisati. Puštala sam ja njega leti i preko dana i ljutila dedu ali je znao samo da odmahne rukom.

Pratio je brata i mene po selu, išao do njiva ako treba. Nije dirao mačke i svi su zajedno klopali.

Godine su prolazile i ja sam odlazila redje. Džeki je bio tu.

Pazio na dedu kada je baka preminula. Pratio ga svuda. Deda je ubrzo prodao krave, svinje i ostavio samo kokoške da ima čime da popuni dan.

Kada sam Tam rodila i odvela prvi put u selo sa 8 meseci, Džeki je bio tu.

Duša moja kako se samo radovao. Naravno da sam plakala i naravno da sam ga mazila da zapamti svaki dodir.

Odlazili smo često i uživali.

Moja ćerka ga je jurila da se igraju ali joj nisam dala da ga umara. Objasnila da je star i da ga bole noge.

Nakon godinu dana umire deda i Džeki ostaje sam.

Kako sam?!

Hranio ga je dedin brat i moja tetka koja je dva puta nedeljno donosila hranu za njega.

Posle par meseci od starosti umire i Džeki.

Plakali smo svi kao da nam je rod rodjeni.

Sahranjen je iza kuće u bašti gde smo sadili tikvice.

Moja majka je često pričala Tam o njemu i razlog zašto je prva pudla ušla u naš dom je upravo on.

Džeki, ovo je za tebe ❤️❤️❤️