Koraci ✨

Mnogo koraka je iza mene. Ne znam koliko će ih biti napred ali ne mislim o tome. Kako bude biće.

Nekim koracima sam otkrivala svet, nekim bežala, nekim se radovala.

Kažu da nam je hodanje uslovni refleks. Ja sam učila tri puta da hodam. Jednom kao mala devojčica. Padala, ustajala, imala kolena oguljena, dlanove ali sam uspela. Lagano otkrivala svet. Upoznala dobre, upoznala i loše ljude. Bila i razočarana ali zar to nije život? Mora da postoji taj balans. Jer iz loših stvari učimo, grabimo da budemo još bolji.

Kako nam korak postaje stabilniji želimo više. Tražimo više. Penjemo se na drvo, na merdevine, na brdo…. Istražujemo rukama, očima i tim istim nogama.

Učimo da vozimo bicikl. Učimo da vozimo auto. Neko odluči da se vine u nebo i postane pilot. Svako je od malih koraka došao do većih. Svako je napravio korake koje je želeo. Ponekad i koje nismo jer smo bili prinudjeni da ih napravimo.

Drugi put sam učila da hodam nakon teškog preloma skočnog zgloba. Nisam verovala da sam zaboravila sve ono što sam svojim stopalima prošla. A jesam.

Mnogo je teško učiti opet ono što ste mislili da znate. Odustala sam jednog dana. Bolelo me je sve. Ne samo noga. Odustala je tog dana duša da krene dalje. A onda mi je majka rekla: Nisam te rodila kao crva. Sutra ideš opet i nema suza.

I otišla sam sa bratom. Ušla u salu i pogledala sve oko sebe. Svako sa nekom tugom i mukom. Uzdahnula sam i rekla sebi da mogu. I uspela sam.

Prohodala po drugi put.

Potrčala nakon dve godine. Uspela.

Treći put sam prohodala kada sam povratila samopuzdanje.

Kada sam zavolela ženu koja me posmatra sa druge strane ogledala. Ostavljena? Pa neka. Hvala mu zbog toga. Odsamovala, upoznala jednu drugu ženu i povratila devojčicu koja me je negde čekala.

Nakon svega hodam i dalje. Učim i dalje. Zaplačem, nasmejem se….živim.

Šetam sa psima, vozim, igram uz omiljenu pesmu i pravim te male a tako velike korake i dalje.

Ima dana kada bih rado pobegla od svega ali se nasmejem i odmahnem rukom. Daj ne pričaj svašta….prošla si mnogo, za dva života skoro i idemo dalje.

Samoća nije kazna. Usamljenost jeste.

Zato koračam sigurno. Ne saplićem se. Trudim se da obidjem sve što bi me povredilo. Bio to kamen, brdo ili čovek.

Ko poželi da korača pored mene mora da bude pažljiv. Treba da poželi taj korak. A ja? Ja idem napred kako god.