Davne 2009-te na aerodromu Arlanda u Stockholmu čekam da objave poziv za ulaz u avion. Vrtim po mobilnom i gledam okolo. Ubrzo se ispred mene pojavljuje nasmejani čovek od nekih 60-tak godina i pita da li bih mu pomogla oko istraživanja.
Gledam i kažem vrlo rado. Seo je pored mene i dogovor je da pričamo na engleskom. Radi za jednu novinsku kuću u Svedskoj i tema istraživanja je ponašanje osoblja aerodroma prema putnicima. Da li imamo neke primedbe na rad i ukoliko da, šta bismo promenili.
Nasmejem se i kažem da ne bih menjala ništa. Svi su prema meni kulturni, nasmejani, puni uvažavanja. Odgovorim na par pitanja još i pošto volim da pričam nastavimo dalje o životu.
“Znate, ovde su ljudi dugovečni jer mi nemamo briga velikih. Verujemo državi i poštujemo zakone. Plaćamo porez redovno, kazne ako se desi i putujemo. To svi Svedjani vole 😁
Pitao me je za porodicu i tada spomenem oca koji je nepokretan a majka i mi pomažemo. Zbunio se i pitao da li postoje personalni asistenti kao pomoć? A ne na žalost. Bio je vidno šokiran ali su oni naučeni da ne iznose svoje mišljenje ako nisu pitani.
Tada saznam da je njegova majka već godinu dana u domu za stare i da ima 93 godine. Ide jednom nedeljno kod frizera, čita i uživa u igrankama.
Tada sam ja bila iznenadjena i pitala sam kako je pristala. Lepo, reče on opet nasmejano. Mi smo na to navikli. I ja se tome nadam.
Čuje se glas stjuardese koja poziva da krećemo lagano ka ulazu u avion.
Pozdravljamo se, pružamo ruku jedno drugom (što baš nije često) a on mi srdačno reče: Bila mi je čast pričati sa vama i hvala na pomoći.
Zato volim Svedsku. Zato se osećam kao da sam kod kuće kada odem.
I na tom letu doživim još jedno iznenadjenje. Slepi Svedjanin koji je krenuo na rad u Beograd.
O njemu sam pisala i to je nešto što ću pamtiti zauvek.
Vreme je da poletim.
🦋 SuziSju 🦋 